Jevanđelje i (ne)nasilje: (Ne)opravdanost rata

„Bla­že­ni krot­ki, jer će na­sle­di­ti ze­mlјu“ (Mt. 5, 5).

Isto­ri­ja lјud­skog ro­da se ne­ret­ko pre­po­zna­je kao isto­ri­ja ra­to­va­nja, a čo­ve­čan­stvo bez su­ko­ba se sma­tra uto­pi­jom. Po­zna­ti fi­lo­sof Le­šek Ko­la­kov­ski go­vo­rio je da je „dru­štvo bez kon­fli­ka­ta tvo­re­vi­na ma­šte“, jer je „ce­lo­kup­no lјud­sko is­ku­stvo is­pu­nje­nom po­sto­ja­njem zla“. Lju­di, da­kle, ni­su u mo­guć­no­sti da bi­ra­ju iz­me­đu sa­vr­še­nog i ne­sa­vr­še­nog dru­štva, već iz­me­đu raz­li­či­tih ob­li­ka lo­ših dru­štve­nih ure­đe­nja. To je­ste re­al­nost, ali, po­sta­vlјa se ume­sno pi­ta­nje, da li na nju tre­ba bes­po­go­vor­no pri­sta­ja­ti, da li je baš be­smi­sle­no pru­ži­ti ika­kav ot­por? Upr­kos sva­ko­dnev­noj eg­zi­sten­ci­jal­noj si­tu­a­ci­ji čo­ve­ka ko­ja ga naj­če­šće pri­mo­ra­va da bi­ra iz­me­đu ve­ćeg i ma­njeg zla, a ne iz­me­đu do­bra i zla, po mi­šlјe­nju po­me­nu­tog polј­skog mi­sli­o­ca, „da bi­smo bi­li sve­sni da iz­me­đu ta dva po­la po­sto­je po­sred­ni ste­pe­ni mo­ra­mo sa­ču­va­ti re­gu­la­tiv­nu ide­ju o sa­vr­šen­stvu, ko­ja će pred­sta­vlјa­ti ide­a­lan stan­dard od­no­sa, pre­ma ko­me će­mo oce­nji­va­ti na­še ne­u­spe­he i do­stig­nu­ća“. Pod­se­ća­nje na hri­šćan­sku ide­ju sa­vr­še­nog čo­ve­ka u ne­sa­vr­še­nom sve­tu, onom ko­ji u „zlu le­ži“, mo­že bi­ti od ve­li­ke ko­ri­sti. Po­seb­no da­nas ka­da se su­ko­bi u Ukra­ji­ni iz da­na u dan po­ja­ča­va­ju, a hlad­no­ra­tov­ska po­de­la po­sta­je sve iz­ra­že­ni­ja i pre­ti da ozbilј­no ugro­zi glo­bal­ni mir.

Ka­da već po­mi­nje­mo Ko­la­kov­skog, va­lјa se se­ti­ti i jed­ne nje­go­ve (du­ho­vi­te) opa­ske da su je­van­đe­lјa ne­ra­zu­mlјi­va sa­mo te­o­lo­zi­ma, a da osta­li s la­ko­ćom shva­ta­ju ono što je u nji­ma re­če­no, od­no­sno da je in­te­lek­tu­al­na in­ter­pre­ta­ci­ja bi­blij­ske tra­di­ci­je mno­go to­ga u njoj za­tam­ni­la. Ima isti­ne u to­me… To je po­seb­no vi­dlјi­vo pri­li­kom re­ša­va­nja pro­ble­ma ko­jim će­mo se sa­da ba­vi­ti.

Pr­vo će­mo is­pi­ta­ti ka­ko je u No­vom Za­ve­tu re­še­no pi­ta­nje ra­ta (tj. na­si­lјa), a on­da se osvr­nu­ti i na naj­u­če­sta­li­ja po­gre­šna tu­ma­če­nja tog re­še­nja. Po­seb­no će­mo se po­za­ba­vi­ti eg­ze­get­skom akro­ba­ci­jom au­torâ Osno­va so­ci­jal­ne kon­cep­ci­je Ru­ske Pra­vo­slav­ne Cr­kve (2000).

* * *

Ne tre­ba oko­li­ša­ti, za­to ću od­mah ja­sno i gla­sno re­ći: no­vo­za­vet­ni stav je su­štin­ski pa­ci­fi­stič­ki. Upr­kos ve­kov­nom „pre­kom­po­nova­nju“ is­ka­za no­vo­za­vet­nih au­to­ra o ra­tu, tj. na­si­lјu, i naj­po­vr­šni­jim iš­či­ta­va­njem kao i naj­du­blјim so­zer­ca­va­njem do­la­zi se do istog re­zul­ta­ta – No­vi Za­vet osu­đu­je sva­ku upo­tre­bu na­si­lјa u svim okol­no­sti­ma, sto­ga je rat ap­so­lut­no ne­pri­hva­tlјiv. Svi­de­lo se to ne­ko­me ili ne, a mno­gi­ma se ne svi­đa, sva­ko oprav­da­va­nje ula­ska u fi­zič­ki su­kob pred­sta­vlјa iz­da­ju je­van­đe­lјa.

Uko­li­ko na kon­kret­no pi­ta­nje Hri­stos da ne­dvo­smi­slen od­go­vor, svi osta­li su ire­le­vant­ni, bar za one ko­ji se­be sma­tra­ju hri­šća­ni­ma. Po ovom pi­ta­nju On se iz­ja­snio, i to ve­o­ma pre­ci­zno. U Be­se­di na go­ri, Hri­stos eks­pli­cit­no na­vo­di: „Ču­li ste da je ka­za­no: Oko za oko, i zub za zub. A ja vam ka­žem da se ne pro­ti­vi­te zlu, ne­go ako te ko uda­ri po de­snom obra­zu tvom, okre­ni mu i dru­gi“ (Mt. 5, 38–39). Ovo je jed­no od onih me­sta u No­vom Za­ve­tu ko­je svi po­zna­ju, ali či­je zna­če­nje naj­če­šće ig­no­ri­šu, jer ono na naj­dra­stič­ni­ji na­čin one­mo­gu­ću­je pri­la­go­đa­va­nje hri­šćan­ske eg­zi­sten­ci­je ovo­svet­skom na­či­nu po­sto­ja­nja. Uko­li­ko se po­me­nu­te Hri­sto­ve re­či do­sled­no pri­me­ne u prak­si, ne­ma vi­še kon­ce­si­ja sa dr­ža­vom jer će sva­ko na­si­lјe ko­je ona (mo­ra?) da či­ni bi­ti osu­đi­va­no, a ako se te re­či ne pri­hva­te i spro­vo­de, ne­ma ni go­vo­ra o istin­skom hri­šćan­stvu. Hri­šća­nin je ili mar­tir ili ni­je hri­šća­nin.

Vra­ti­mo se sa­moj za­po­ve­sti Hri­sto­voj, od­no­sno nje­nom pr­vom de­lu. Šta On u stva­ri kon­kret­no ima u vi­du? Od­go­vor je jed­no­sta­van – sta­ro­za­vet­ni za­kon; evo ne­kih od me­sta iz Sta­ro­ga Za­ve­ta na ko­ja se od­no­si re­če­no: „Ko uda­ri čo­ve­ka, te umre, da se po­gu­bi. …ta­da ćeš uze­ti ži­vot za ži­vot, oko za oko, zub za zub, ru­ku za ru­ku, no­gu za no­gu, užeg za užeg, ra­nu za ra­nu, mo­dri­cu za mo­dri­cu“ (Izl. 21, 12.23–25). „I ko ubi­je čo­ve­ka, da se po­gu­bi. I ko ra­ni bli­žnjeg svog, ka­ko uči­ni ta­ko da mu bu­de: Ulom za ulom, oko za oko, zub za zub; ka­ko ošte­ti te­lo čo­ve­ku, ona­ko da mu se uči­ni“ (Lev. 24, 17.19–20). „I ne­ka do­bro is­pi­ta­ju su­di­je, ako sve­dok onaj bu­de la­žan sve­dok i la­žno sve­do­či na bra­ta svog, uči­ni­te mu ona­ko ka­ko je on mi­slio uči­ni­ti bra­tu svom i iz­va­di zlo iz se­be, da se osta­li čuv­ši to bo­je, i una­pred vi­še ne či­ne ta­ko zlo usred te­be. Ne­ka ne ža­li oko tvo­je: ži­vot za ži­vot, oko za oko, zub za zub, ru­ku za ru­ku, no­gu za no­gu“ (Pnz. 19, 18–21).

Ja­sno je, da­kle, da Hri­stos ka­te­go­rič­ki za­po­ve­da­ju­ći ne­su­prot­sta­vlјa­nje zlu si­lom či­ni su­štin­ski ot­klon od sta­ro­za­vet­ne ju­ri­dič­ke pre­ven­ci­je na­si­lјa. Šta­vi­še, ne osta­vlјa se pro­stor ni za mo­žda oče­ki­va­ni po­sred­ni – „pe­da­go­ški“ – sta­di­jum iz­me­đu pr­vog za­kon­skog i kraj­njeg lјu­bav­nog, ko­ji bi even­tu­al­no vr­šio ne­ku vr­stu pri­pre­me za pot­pu­nu pri­me­nu prin­ci­pa lјu­ba­vi u me­đu­lјud­skim od­no­si­ma.

Ia­ko su po ovom pi­ta­nju stva­ri oči­gled­ne, u pro­šlo­sti su se po­ja­vlјi­va­la, a da­nas su čak do­mi­nant­na, mno­ga tu­ma­če­nja ove Hri­sto­ve za­po­ve­sti ko­ja u pot­pu­no­sti is­kri­vlјu­ju njen smi­sao, a sve ka­ko bi se vo­di­la ne­ka­kva re­al­po­li­ti­ka. Na pi­ta­nja da li hri­šća­ni tre­ba da se si­lom su­prot­sta­vlјa­ju na­si­lјu, od­no­sno da li tre­ba da uče­stvu­ju u rat­nim su­ko­bi­ma, da li po­ne­kad ne tre­ba da okre­ću dru­gi obraz ne­go da oni pr­vi uda­re, da­va­li su se u pro­šlo­sti raz­li­či­ti od­go­vo­ri, a mi će­mo se sa­da osvr­nu­ti sa­mo na dva po­gre­šna ko­ja se naj­če­šće su­sre­ću.

Po­je­di­ni hri­šćan­ski oci i uči­te­lјi Cr­kve (npr. do­i­sta ve­li­ki bo­go­slov Sv. Jo­van Zla­to­u­sti) sma­tra­ju da je Hri­stos za­i­sta učio o ne­pro­ti­vlјe­nju zlu si­lom i da je to uz­vi­še­ni mo­ral­ni za­kon, ali da tre­ba bi­ti re­a­lan i pri­hva­ti­ti či­nje­ni­cu da u sve­tu ima zlih lјu­di ko­ji ga svo­jim de­lo­va­njem mo­gu uni­šti­ti, te se nji­ho­vo de­lo­va­nje mo­ra si­lom ogra­ni­či­ti. Ova­kvim sta­vom se „bli­žnji“ pre­tva­ra u ne­po­želј­nog „dru­gog“, tre­ti­ra se kao ne­pri­hva­tlјi­vo raz­li­čit, i unu­tar ekli­si­jal­nog po­ret­ka se po­sma­tra kao ne­ko ko ne­ma pra­va na slo­bod­no is­po­lјa­va­nje lič­ne vo­lјe. Mo­gu­ći pri­go­vor da se u su­prot­nom bri­še gra­ni­ca iz­me­đu do­bra i zla ne sto­ji, jer je sva­ki gre­šnik „le­gi­tim­ni“ deo te­la Hri­sto­vog ko­ji se ne am­pu­ti­ra zbog svo­je gre­šno­sti, ne­go se „le­či“ ta­ko što se vo­li i što mu se pri­me­rom po­ka­zu­je u če­mu se sa­sto­ji nje­gov eg­zi­sten­ci­jal­ni pro­ma­šaj (ἁμαρτία), a ni u kom slu­ča­ju upo­tre­bom fi­zič­kog na­si­lјa.

Pre­ma pod­jed­na­ko uče­sta­lom ali da­le­ko ra­fi­ni­ra­ni­jem tu­ma­če­nju ove Hri­sto­ve za­po­ve­sti od pret­hod­nog, ona je za hri­šća­ni­na oba­ve­zna sa­mo on­da ka­da on lič­no tr­pi zlo, a su­spen­du­je se u slu­ča­ju da je zlo usme­re­no na nje­go­ve bli­žnje. Šta­vi­še, u si­tu­a­ci­ja­ma u ko­ji­ma je nje­gov bli­žnji u opa­sno­sti on je oba­ve­zan da svim sred­stvi­ma (a na­sil­na su naj­e­fi­ka­sni­ja) bra­ni bli­žnje i u pot­pu­no­sti ig­no­ri­še za­po­vest iz Be­se­de na go­ri. Ovo tu­ma­če­nje je ko­li­ko ube­dlјi­vo to­li­ko i pro­iz­volј­no, jer se im­pli­cit­na po­tvr­da nje­go­ve is­prav­no­sti ne mo­že na­ći ni na jed­nom me­stu u Hri­sto­voj pro­po­ve­di.

Pr­vo što je pro­ble­ma­tič­no, i či­je po­sle­di­ce mo­gu bi­ti da­le­ko­se­žne, je­ste usta­no­vlјe­nje to­ga ko i ka­da ima pra­vo da utvr­đu­je šta je to što se sa si­gur­no­šću mo­že sma­tra­ti opa­sno­šću ko­ja ugro­ža­va bli­žnje. Ako je to su­bjek­tiv­na od­lu­ka po­je­din­ca, on­da za­i­sta ne po­sto­ji na­si­lјe ko­je se ne bi mo­glo oprav­da­ti na­vod­nom na­do­la­ze­ćom opa­sno­šću ko­ja će ugro­zi­ti one ko­ji su mu bli­ski. S ob­zi­rom na to da je reč o ogra­ni­ča­va­nju za­po­ve­sti ko­ja je to­li­ko bit­na da je Hri­stos po­mi­nje u ta­ko va­žnom mo­men­tu kao što je Be­se­da na go­ri, na­pro­sto je ne­ve­ro­vat­no da se ono ni jed­nom ne sre­će u pri­po­ve­sti o Nјe­go­vom ži­vo­tu. Ne sa­mo da se ne na­la­zi u je­van­đelј­skoj po­ve­sti, već se u njoj skre­će pa­žnja na opa­snost upra­vo od ta­kvog in­ter­pre­ti­ra­nja. Da re­duk­ci­ja ni­je pri­hva­tlјi­va, vr­lo ja­sno po­ka­zu­je re­ak­ci­ja Go­spo­da u Get­si­ma­ni­ji ka­da je Pe­tar po­ku­šao no­žem da ga od­bra­ni, da­kle, da za­šti­ti ne se­be ne­go svog Bli­žnjeg, svog vo­lјe­nog Uči­te­lјa. Kao što zna­mo, Hri­stos je na­re­dio Pe­tru da „sta­vi nož u ko­ri­ce“ (Jn. 18, 11). Na­kon tog in­ci­den­ta, Je­van­đe­list Jo­van be­le­ži da Isu­sa „od­ve­do­še naj­pri­je Ani, jer be­še tast Ka­ja­fi, ko­ji be­še pr­vo­sve­šte­nik one go­di­ne“ (Jn. 18, 13), a on­da do­da­je ko­men­tar ko­ji nam je od iz­u­zet­ne va­žno­sti za raz­u­me­va­nje raz­lo­ga zbog ko­jih ne tre­ba pri­hva­ti­ti pre­ven­tiv­no na­sil­no de­lo­va­nje u su­zbi­ja­nju mo­gu­ćeg zla: „A Ka­ja­fa be­še onaj što da­de sa­vet Ju­dej­ci­ma da je bo­lјe da je­dan čo­vek umre za na­rod“ (Jn. 18, 14).

Pri­mer ras­pe­ća sa­mo­ga Isu­sa Hri­sta naj­bo­lјe po­ka­zu­je ku­da mo­že da od­ve­de ka­ja­fi­jan­ska lo­gi­ka. Ina­če, na­kon te­ro­ri­stič­kog na­pa­da 11. sep­tem­bra 2001. na Svet­ski tr­go­vin­ski cen­tar u Nјu­jor­ku, ame­rič­ka vla­da slu­že­ći se na­či­nom ra­su­đi­va­nja ko­jem je pri­be­gao i Ka­ja­fa sko­ro dva mi­le­ni­ju­ma ra­ni­je, stvo­ri­la je, iz­me­đu osta­log, mon­stru­o­zni lo­gor Gvan­ta­na­mo, svo­je­vr­sni Au­švic XXI sto­le­ća, u ko­me su bez ika­kvog sud­skog pro­ce­sa za­tva­ra­li i mu­či­li ne sa­mo one ko­ji su pri­pre­ma­li ili uče­stvo­va­li u ne­kim te­ro­ri­stič­kim ak­tiv­no­sti­ma, ne­go i one za ko­je se sum­nja­lo da to mo­gu da či­ne, tj. po­ten­ci­jal­ne te­ro­ri­ste; o tzv. „hu­ma­ni­tar­nim in­ter­ven­ci­ja­ma“ ko­je se oprav­da­va­ju istom de­mon­skom lo­gi­kom i da ne go­vo­ri­mo. Ono ra­su­đi­va­nje ko­je je oprav­da­lo ubi­ja­nje ne­vi­nog Go­spo­da Isu­sa Hri­sta, da­nas usmr­ću­je sto­ti­ne lјu­di ši­rom sve­ta. Spre­ča­va­nje jed­nog na­si­lјa dru­gim na­si­lјem je u stva­ri naj­o­bič­ni­je li­ce­mer­je, či­ji je re­zul­tat umno­ža­va­nje a ne sma­nji­va­nje pat­nje u sve­tu.

* * *

Te­ri­to­ri­ja na ko­joj se tre­nut­no vo­di lo­kal­ni rat­ni su­kob sa glo­bal­nim po­sle­di­ca­ma pod ju­ris­dik­ci­jom je Mo­skov­ske Pa­tri­jar­ši­je ko­ja se u po­zna­tom do­ku­men­tu iz 2000. go­di­ne iz­ja­sni­la i o ra­tu. Osmo po­gla­vlјe ovog do­ku­men­ta ko­ji no­si na­ziv Osno­vi so­ci­jal­ne kon­cep­ci­je Ru­ske Pra­vo­slav­ne Cr­kve (skr. Osno­vi) po­sve­će­no je ra­tu i mi­ru, nje­ga či­ne pet pot­po­gla­vlјa od ko­jih su pr­va če­ti­ri po­sve­će­na ra­tu, a sa­mo jed­no, po­sled­nje mi­ru. S ob­zi­rom na to da je to je­dan od ret­kih zva­nič­nih do­ku­me­na­ta ne­ke po­me­sne Cr­kve, i da se ono što je na­ve­de­no u nje­mu če­sto tre­ti­ra kao ofi­ci­jal­ni stav Pra­vo­slav­ne Cr­kve, neo­p­hod­no je ukrat­ko se osvr­nu­ti i na sa­dr­žaj pa­ra­gra­fa ko­ji se ba­ve na­šom te­mom.

Au­to­ri ovog do­ku­men­ta i oni ko­ju su gla­sa­li za nje­go­vo usva­ja­nje, sma­tra­ju da je rat „fi­zič­ka po­ja­va skri­ve­ne du­hov­ne bo­le­sti čo­ve­čan­stva – bra­to­u­bi­lač­ke mr­žnje (Post. 4, 3–12)“; po­red to­ga do­da­ju da ubi­stvo, bez ko­ga ne­ma ra­ta, pred­sta­vlјa „te­žak zlo­čin pred Bo­gom, ono što je stro­go za­bra­nje­no za­po­ve­šću: ‘Ne ubij’ (Izl. 20, 13).“ Jed­no­stav­no re­če­no: „rat je zlo“. Upr­kos na­ve­de­nom, ar­hi­je­re­ji RPC su mi­šlјe­nja da hri­šća­ne ži­vot­ne okol­no­sti pri­mo­ra­va­ju da uče­stvu­ju u raz­li­či­tim bit­ka­ma. Sto­ga, „ia­ko rat sma­tra za zlo, Cr­kva ipak, uko­li­ko se ra­di o za­šti­ti bli­žnjih i us­po­sta­vlјa­nju na­ru­še­ne prav­de, ne za­bra­nju­je svo­jim čla­no­vi­ma uče­šće u rat­nim dej­stvi­ma. U ta­kvim slu­ča­je­vi­ma rat se sma­tra ne­že­lјe­nim, ali ipak nu­žnim sred­stvom“.

Na­ve­de­ni raz­lo­zi – za­šti­ta bli­žnjih i us­po­sta­vlјa­nje prav­de – upu­ću­ju na to da Mo­skov­ska Pa­tri­jar­ši­ja po­dr­ža­va is­klјu­či­vo uče­stvo­va­nje u od­bram­be­nom ra­tu. A ute­me­lјe­nje ta­kvog sta­va po­ku­ša­va da pro­na­đe u Hri­sto­vim re­či­ma iz opro­štaj­ne be­se­de: „Od ove lјu­ba­vi ni­ko ne­ma ve­će, da ko ži­vot svoj po­lo­ži za pri­ja­te­lјe svo­je“ (Jn. 15, 13). Me­đu­tim, ka­da se pa­žlјi­vi­je po­gle­da kon­tekst vi­di se da je smi­sao Hri­sto­vih re­či u pot­pu­no­sti su­pro­tan sta­vu au­to­ra Osno­va: Hri­stos ne po­zi­va u od­bra­nu bli­žnjih na­si­lјem, već je upra­vo on, ko­ji po­la­že ži­vot za bli­žnje, žr­tva onih ko­ji to či­ne. Ni­je isto stra­da­ti za pri­ja­te­lјe i ubi­ja­ti za njih. Lju­bav pre­ma bli­žnjem se do­ka­zu­je žr­tvom, a ne na­si­lјem, čak se ta lјu­bav ne od­no­si sa­mo na nje­ga već i na one ko­ji mu či­ne zlo (hri­šćan­ska ide­ja lјu­ba­vi je ra­di­kal­na, od­no­si se na sve bez iz­u­ze­ta­ka).

U na­stav­ku je na­ve­de­na jed­na epi­zo­da iz ži­ti­ja Sve­tog rav­no­a­po­stol­nog Ki­ri­la ka­ko bi se ube­dlјi­vi­je po­ka­za­la is­prav­nost na­ve­de­nog (u pot­pu­no­sti po­gre­šnog) tu­ma­če­nja Hri­sto­vih re­či. Ra­di se o ras­pra­vi Sve­tog Ki­ri­la sa Sa­ra­ce­ni­ma ko­ji su mu pri­go­vo­ri­li da hri­šća­ni ni­su do­sled­ni Hri­sto­vom uče­nju, jer ume­sto da se mo­le za ne­pri­ja­te­lјe i okre­ću dru­gi obraz pro­go­ni­te­lјi­ma oni ih ubi­ja­ju. Sve­ti Ki­ri­lo je na to uz­vra­tio pi­ta­njem da li će sa­vr­še­ni­je is­pu­ni­ti za­kon, u ko­me su na­ve­de­ne dve za­po­ve­sti, onaj ko is­pu­ni jed­nu ili obe za­po­ve­sti, a oni, na­rav­no, od­go­vo­ri­še onaj ko is­pu­ni obe. On­da je on re­kao da je Hri­stos po­red na­ve­de­nih za­po­ve­sti do­dao i to da je naj­ve­ća lјu­bav ka­da se ži­vot po­lo­ži za pri­ja­te­lјe (Jn. 15, 13). Uz­gred, in­te­re­sant­no je da se u ovom po­gla­vlјu po­seb­no ne na­vo­di Hri­sto­va za­po­vest o ne­su­prot­sta­vlјa­nju zlu si­lom iz Be­se­de na go­ri (Mt. 5, 38–39) ko­ja je od su­štin­ske va­žno­sti za tu­ma­če­nje fe­no­me­na ra­ta, već se po­ja­vlјu­je sa­mo unu­tar pi­ta­nja ko­je su Sa­ra­ce­ni upu­ti­li Sve­tom Ki­ri­lu.

Na osno­vu re­če­nog, Sve­ti Ki­ri­lo iz­vo­di sle­de­ći za­klјu­čak: „Eto za­to ve­li­ko­du­šno tr­pi­mo uvre­de ko­je se či­ne na­ma kao po­je­din­ci­ma, dok u dru­štvu jed­ni dru­ge šti­ti­mo i ži­vo­te svo­je po­la­že­mo na bo­ji­štu ra­di bli­žnjih.“ O ova­kvom sta­vu je već bi­lo re­či, ta­ko da ne­ma smi­sla po­na­vlјa­ti se, ali je neo­p­hod­no za­dr­ža­ti se na onom što je po­tom kon­sta­to­vao Sve­ti Ki­ri­lo a ci­ti­ra­li au­to­ri Osno­va. Na­i­me, za­šti­ta bli­žnjih je, po nje­go­vom uve­re­nju, neo­p­hod­na i ka­ko bi se ne­pri­ja­telј spre­čio da hri­šća­ne pre­ve­de u dru­gu ve­ru: „To či­ni­mo [odbrana bližnjih] da ne bi­ste, uko­li­ko za­ro­bi­te na­še su­gra­đa­ne, za­jed­no sa te­lom i du­šu nji­ho­vu po­ro­bi­li, pri­si­lјa­va­ju­ći ih na od­ri­ca­nje od ve­re i na bo­go­pro­tiv­na de­la.“ U kraj­njoj li­ni­ji, Sve­ti Ki­ri­lo sma­tra da tre­ba oruž­jem spre­či­ti no­mi­nal­ne hri­šća­ne da pro­me­ne ve­ru. Istin­ski hri­šća­nin je spre­man na mu­če­ni­štvo i ni­je mu po­treb­na ni­ka­kva fi­zič­ka za­šti­ta; o to­me naj­bo­lјe go­vo­re mar­ti­ro­lo­gi­ji, a na­ro­či­to oni iz ra­no­hri­šćan­skog do­ba.

Na kra­ju se au­to­ri Osno­va osvr­ću na mo­ral­ne gra­ni­ce ra­ta. Na­ve­de­na su tri prin­ci­pa ko­ji­ma se te gra­ni­ce utvr­đu­ju: lјu­bav pre­ma bli­žnji­ma, na­ro­du i otadž­bi­ni; raz­u­me­va­nje po­tre­ba dru­gih na­ro­da; i ube­đe­nje da se ne­mo­ral­nim sred­stvi­ma ne mo­že slu­ži­ti do­bro­ti svog na­ro­da. Kao što je već po­me­nu­to, lјu­bav pre­ma bli­žnji­ma, uko­li­ko se sle­di Hri­stov pri­mer, do­ka­zu­je se bez­u­slov­nom žr­tvom, a ni­ka­ko na­si­lјem. U slu­ča­ju dru­gog na­če­la ni­je ja­sno o ko­jim tač­no po­tre­ba­ma je reč, ta­ko da je nje­go­va ana­li­za sa­da ne­mo­gu­ća. Što se tre­ćeg prin­ci­pa ti­če, on je pri­hva­tlјiv sa­mo uko­li­ko se pri­hva­ti eti­ka Be­se­de na go­ri, po­seb­no za­po­vest o ne­pro­ti­vlјe­nju zlu na­si­lјem, ali u tom slu­ča­ju nji­me se ne mo­že oprav­da­va­ti ni­ka­kav rat­ni su­kob.

Pri­li­kom de­fi­ni­sa­nja pra­ved­no­sti ra­ta, u Osno­vi­ma su ko­ri­šće­ni ar­gu­men­ti iz av­gu­sti­nov­ske tra­di­ci­je. Na­ve­de­no je osam mo­gu­ćih raz­lo­ga za ot­po­či­nja­nje ra­ta na svo­joj ili tu­đoj te­ri­to­ri­ji, a po­sled­nji sa­že­to iz­ra­ža­va su­šti­nu svih osta­lih, pa će­mo sa­mo nje­ga ci­ti­ra­ti: „Rat mo­že bi­ti oprav­dan sa­mo te­žnjom za us­po­sta­vlјa­njem mi­ra i po­ret­ka.“ Rat je, ka­ko se na­vo­di i na po­čet­ku po­gla­vlјa o ra­tu i mi­ru u Osno­vi­ma, zlo ko­je je po­sle­di­ca pa­to­lo­škog du­hov­nog sta­nja, i kao ta­kav ne mo­že ni­ka­ko da do­ve­de do us­po­sta­vlјa­nja mi­ra i prav­de, sto­ga je ja­sno da je ova ar­gu­men­ta­ci­ja jed­no­stav­no neo­dr­ži­va.

U za­klјuč­nom de­lu po­gla­vlјa o ra­tu au­to­ri na­vo­de da „zlo i bor­ba sa njim mo­ra­ju da bu­du ap­so­lut­no odvo­je­ni, jer je u bor­bi pro­tiv gre­ha va­žno da mu se ne pri­bli­žiš“; ni­je ja­sno ka­ko to iz­ve­sti, ako se u toj bor­bi ko­ri­sti sa­mo zlo. A on­da au­to­ri iz­no­se i jed­nu za­i­sta skan­da­lo­znu kon­sta­ta­ci­ju: „Mo­ral­ni hri­šćan­ski za­kon ne osu­đu­je bor­bu pro­tiv zla, pri­me­nu si­le pre­ma no­si­o­cu zla, pa čak ni od­u­zi­ma­nje ži­vo­ta kao kraj­nju me­ru, ne­go zlo­bu sr­ca čo­ve­ko­vog, že­lјu za po­ni­ža­va­njem i ubi­stvom ma kog čo­ve­ka.“ No com­ment.

* * *

Hri­sto­ve re­či ko­ji­ma su au­to­ri Osno­va, ali ne sa­mo oni, po­ku­ša­va­li da ute­me­lјe ide­ju o pra­ved­noj bor­bi is­trg­nu­te su iz kon­tek­sta i ten­den­ci­o­zno tu­ma­če­ne; na­i­me, ka­ko bi pri­kri­li pr­vo­bit­no zna­če­nje re­če­nog, oni ci­ti­ra­ju sa­mo dru­gi deo re­če­ni­ce iz Mt. 26, 52: „svi ko­ji se ma­še za nož, od no­ža će po­gi­nu­ti“. Pr­vi deo gla­si ova­ko: „Ta­da mu re­če Isus: Vra­ti nož svoj na me­sto nje­go­vo; jer svi…“ Oči­gled­no je da je Hri­stos u ovom slu­ča­ju za­bra­nio upo­tre­bu na­si­lјa u bor­bi pro­tiv zla, ka­ko bi se nje­go­vo umno­ža­va­nje spre­či­lo. Hri­sto­vo oruž­je je krst, a ne mač. To je ono što za­bo­ra­vlјa­ju ili, još go­re, sve­sno ig­no­ri­šu ka­ko oni ko­ji su po­dr­ža­li usva­ja­nje ovog do­ku­men­ta ta­ko i svi hri­šća­ni ko­ji rat sma­tra­ju oprav­da­nim.

Ka­da bi­smo čak i ig­no­ri­sa­li Hri­sto­ve re­či, i stva­ri po­sma­tra­li iz per­spek­ti­ve isto­rij­ske uslo­vlјe­no­sti, is­ku­stvo nam opet go­vo­ri da je rat ne­de­lo­tvo­ran. Ni­jed­na „hri­sto­lјu­bi­va“ voj­ska ni­je us­pe­la da na­bo­lјe pro­me­ni svet. Hri­šćan­ski mu­če­ni­ci, po­seb­no oni iz pr­va tri ve­ka hri­šćan­stva, u to­me su u ve­li­koj me­ri us­pe­li. Lju­ba­vlјu se čo­vek pre­o­bra­ža­va, do­bro­tom uni­šta­va zlo, a si­gur­nost i prav­da se us­po­sta­vlјa­ju is­klјu­či­vo tr­plјe­njem i mi­lo­sr­đem.

Svet bez na­si­lјa je­ste uto­pij­ski san, ali bez nje­ga on bi bio da­le­ko go­re me­sto za ži­vot.

Bla­go­je Pan­te­lić, direktor Hrišćanskog kulturnog centra dr Radovan Bigović
170

Izvor:  Religija, politika i pomirenje, prenešeno uz dozvolu autora

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s