Blaženi oni što vole
zvezde umesto zlata,
     mirno će ostaviti zemlju,
     smešiće se kad idu
     senkom tuđjih palata.
     Blaženi zanesenjaci
     što u zemlji borave sna,
     radostima njinim već nema
     ni broja, ni konca, ni dna.
     Blaženi srca čista,
     ma kakvu im zadali ranu,
     mahnuće rukom samo.
     Gospoda oni vide
     pre nego što pred njega stanu.
     Blaženi oni što žive
     na zemlji od bola svog.
     Izmeđju svih jadnika
     njih voli najviše Bog.
     Blaženi razočarani,
     ma šta da im se desi,
     reći će svako veče:
     „Zemlja jesi,
     u zemlju ćeš otići.“
Desanka Maksimović