Slom kodeksa licemerja

Nekada, u Orvelova vremena, sila se mogla zamisliti kao Veliki Brat koji nadzire svaki pokret svojih podanika. Orvelijansko proročanstvo potpuno se obistinilo onog trenutka kada je silama postalo moguće da nadziru svaki telefonski poziv bilo kog građanina, svaki hotel u kom je odseo, svaki autoput kojim je prošao i tako dalje. Građanin je postao totalna žrtva nadzirućeg oka države. Ali kada se pokaže, kao što se sad pokazalo, da čak i katakombe državnih tajni nisu izvan hakerskog domašaja, nadziranje prestaje da bude jednosmerno i postaje kružno.

Afera WikiLeaks ima dvostruku vrednost. S jedne strane, ispostavlja se da je to lažni skandal, skandal koji samo izgleda kao skandal naspram licemernog okruženja u kom se razvijaju odnosi između države, građanstva i štampe. S druge, on označava ogromnu promenu u međunarodnoj komunikaciji – i najavljuje regresivnu budućnost napretka ”rakovim korakom”.

Ali, krenimo redom. Najpre, WikiLeaks potvrđuje činjenicu da je svaki dosije koji sastavi tajna služba (bilo koje države) sačinjen isključivo od isečaka iz štampe.”Zapanjujuća” američka otkrića o Berluskonijevim seksualnim navikama u stvari otkrivaju ono što se mesecima moglo čitati u bilo kojim novinama (osim, naravno, u onim čiji je vlasnik sam Berluskoni), dok uznemirujući prikaz Gadafija već odavno čini štivo za kabaretske farse.

Ambasade su se pretvorile u špijunske centre

Pravilo koje kaže da tajni dosijei moraju sadržati samo vesti koje su već svima znane, od suštinskog je značaja za razumevanje dinamike tajnih službi, ne samo u ovom veku. Svratite u bilo koju knjižaru sa ezoterijskim naslovima i otkrićete da svaka knjiga u ponudi (o Svetom Gralu, ”misteriji” Rennes-le-Château [šarlatanskoj teoriji izmišljenoj da privuče turiste], o Templarima ili Rozenkrojcerima) samo ponavlja, od reči do reči, ono što je već napisano u starijim knjigama. I to ne samo zato što okultni autori beže od istraživanja (ili ne znaju gde da traže vesti o ne-postojećem), već i zato što posvećenici okultnog veruju u ono što već znaju i u ono što potvrđuje sve što su već čuli. To je i formula uspeha Dena Brauna.

Isto važi i za tajna dosijea. Doušnik je lenj. Lenj je i šef tajne službe (ili je, u najmanju ruku, ograničen – inače bi bio, šta ja znam, urednik u Liberasionu): on će kao istinito oceniti samo ono što prepoznaje. Vrhunske tajne o Berluskoniju, koje je američka ambasada iz Rima doturila u Vašington, deo su iste priče koja se pojavila u Newsweeku nedelju dana ranije.

Pa čemu onda tolika buka oko ovih otkrića? Pre svega, leaks govore o onome što svako ko je upućen već zna: da su ambasade, bar od kraja Drugog svetskog rata – a s obzirom da šefovi država mogu jedni drugima da telefoniraju ili odlete kod kolege na večeru – izgubile svoju diplomatsku funkciju i, osim povremene ceremonijalne uloge, pretvorile se u centre za špijunažu. Svako ko gleda istraživačke dokumentarce zna to vrlo dobro, i samo iz licemerja foliramo neznanje. Ipak, izgovoriti to javno predstavlja kršenje obaveze licemerja i baca nimalo laskavo svetlo na američku diplomatiju.

Prava tajna je prazna tajna

Drugo, sama ideja da bilo koji stari haker može zaroniti u najtajnije tajne najmoćnije zemlje sveta, zadala je težak udarac prestižu Stejt Departmenta. Tako da skandal zapravo šteti ”počiniocima” više nego ”žrtvama”.

Ali, okrenimo se dubljem značaju onoga što se ovde desilo. Nekada, u Orvelova vremena, sila se mogla zamisliti kao Veliki Brat koji nadzire svaki pokret svojih podanika. Orvelijansko proročanstvo potpuno se obistinilo onog trenutka kada je silama postalo moguće da nadziru svaki telefonski poziv bilo kog građanina, svaki hotel u kom je odseo, svaki autoput kojim je prošao i tako dalje. Građanin je postao totalna žrtva nadzirućeg oka države. Ali kada se pokaže, kao što se sad pokazalo, da čak i katakombe državnih tajni nisu izvan hakerskog domašaja, nadziranje prestaje da bude jednosmerno i postaje kružno. Država svakog građanina drži na oku ali i svaki građanin, ili bar svaki haker – samoproklamovani građanski osvetnik – može da gurne nos u svaku državnu tajnu.

Kako se sila može održati ako više nije u stanju da sačuva čak ni sopstvene tajne? Istina je, kako je Georg Simmel jednom primetio, da je prava tajna – prazna tajna (koja se nikad ne može razotkriti); takođe je istina i da je sve što se zna o karakterima Berluskonija ili Merkelove zapravo prazna tajna, tajna bez tajne, jer je već u javnom domenu. Ali zaista razotkriti, kao što je to WikiLeaks učinio, da su tajne Hilari Klinton prazne tajne – znači oduzeti joj moć. WikiLeaks nije naštetio Sarkoziju ili Merkelovoj, već je nepopravljivu štetu naneo Klintonovoj i Obami.

Tehnologija sada napreduje rakovim korakom

Kakve će biti posledice ove štete, nanete veoma moćnoj sili? Očigledno je da, u budućnosti, države više neće moći da stavljaju svoje poverljive podatke online: to bi bilo isto kao zalepiti ih na nekom skrivenom uličnom ćošku. Ali, podjednako je jasno i da je, s obzirom na savremene tehnologije, besmisleno nadati se tajnosti razgovora telefonom. Ništa lakše nego otkriti da li je šef države doleteo ili odleteo, ili kontaktirao nekog od svojih kolega. Kako će se onda tajne stvari obavljati u budućnosti? Znam da je, zasad, moja prognoza još uvek science-fiction, dakle, fantastička, ali ne mogu se oteti prizoru državnih agenata koji diskretno putuju u kočijama, rutama koje se ne mogu pratiti, noseći poruke u svom pamćenju ili, ne više od toga, tek poneki dokument sakriven u cipeli. Samo po jedna kopija će se čuvati, i to – u zaključanoj ladici. Konačno, i pokušaj provale u Watergate kompleks bio je manje uspešan od WikiLeaksa.

Jednom sam bio u prilici da konstatujem kako tehnologija sada napreduje rakovim korakom, tj unazad. Čitav vek nakon što je bežični telegraf uneo revoluciju u komunikacije, Internet je obnovio telegraf koji radi na (telefonske) žice. (Analogne) video kasete omogućavale su filmofilima da pretresaju snimke frejm po frejm, premotavanjem unapred ili unazad, kako bi razotkrili sve tajne montažnog postupka, ali (digitalni) diskovi danas omogućavaju samo skokove sa jednog poglavlja na drugo. Brzim vozom stići ćemo od Rima do Milana za tri sata, dok će let na istoj ruti, računajući i transfer do aerodroma i nazad, trajati tri i po sata. Tako da ne bi bilo neobično ni ako se političke i komunikacione tehnologije vrate na konjsku zapregu.

U pradavna vremena, štampa bi pokušavala da otkrije šta se kuva ispod žita po ambasadama. Danas, insajderske informacije ambasade traže od štampe.

Napisao: Umberto Eko; preuzeto sa http://www.e-novine.com

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s