Za veliki broj revolucionara u društvu i nauci, lik Prometeja bio je zvezda vodilja i personifikacija svekolikog napretka i srećne budućnosti za koju su živeli i umirali.

Dve prve i najuticajnije građanske revolucije novijeg doba, američka i francuska, dogodile su se krajem XVIII veka. Međutim, upravo XIX vek možemo da nazovemo “vekom revolucija”, kako zbog mnoštva svakovrsnih promena koje su u Sjedinjenim Državama i Francuskoj usledile za samim političkim i vojnim činom prevrata 1776. i 1789., tako i zbog svih onih revolucionarnih pokreta i preokreta koji su, poput baklji, raspaljivali jedan drugi, od države do države, od početka do kraja XIX veka i kasnije, rušeći tako stubove starog svetskog poretka kao što se ruše nanizane domine.

Nauka, napredak i novi raj

U svim revolucijama XVIII i XIX veka potrebno je, pored društveno-političkog, sagledati i njihov naučni aspekt. Što se tiče prometejstva u društveno-političkoj sferi, mnogima bi principijelnim protivnicima tzv. teorija zavere pomoglo da usvoje uravnoteženije stanovište ukoliko bi pronašli odgovor na pitanje zašto bi jedna mitska ličnost vekovima bila zvezda vodilja modernih i pragmatično orijentisanih društvenih snaga koje, međutim, žele da unište sve dotad poštovane mitove. Kada je reč o revoluciji u nauci, mitski Titan izranja kao personifikacija neverovatnog naučnog i tehničkog napretka veka u kom se rodio i formirao Nikola Tesla. I pored toga što je XX vek u naučno-tehničkom smislu proizveo daleko veća i čudesnija otkrića, naučni zanos i neverovatna vera u spasiteljsku ulogu nauke koji karakterišu XIX vek čine ga jedinstvenim u odnosu na sve ostale periode u istoriji, uključujući i renesansu, XVIII i XX vek. Zašto? Zbog toga što su se upravo u tom veku, spletom svih okolnosti, sjedinila dva jednako moćna činioca – veliki stepen društvene slobode i umnožavanje naučnog znanja – koja su omogućila ostvarenje velikih i smelih snova koje su raniji vekovi mogli samo da sanjaju. XIX vek tako je u jednakoj meri mogao i smeo ono što su raniji samo želeli. Jedno nije mogao: da na horizontu svojih namera i nada sagleda naličje tehničkog raja – čovekovu zloupotrebu nauke protiv čoveka.

Tek će se u XX veku pokazati da Prometejev šegrt – naučnik – doista zna čarobnu reč kojom može da pokrene neverovatne sile prirode kako bi mu služile, prema planu Frensisa Bejkona, ali da još nije otkrio čarobnu reč kojom može da zaustavi čaroliju kada se priroda okrene protiv njega. S Prvim svetskim ratom završava se to čudesno vreme prepuno entuzijazma u kom je još sve bilo moguće. Dva svetska rata i svi drugi posle njega, uključujući i ratove na prostoru bivše Jugoslavije, u značajnoj su meri obeleženi korištenjem naučnih otkrića za uništenje ljudi i prirode (bojni otrovi, ciklon B, eksperimenti na ljudima u vreme nacizma, nuklearna bomba, otrovi za defolijaciju šuma, kasetne bombe, oslabljeni uranijum, itd.). Sva ova zla koja su proizveli vrhunski naučni umovi upregnuti u jaram osvajačke gladi čoveka pokazaće da uzrok čovekove bede nije tek neznanje, već suštinska nečovečnost i nepravednost čoveka, sebičnost koja manipuliše znanjem kako bi uspešnije unesrećila druga ljudska bića. Duboko u čovekovom biću postoji zlo koje naučno znanje ne samo da ne može da ukloni, već ga često opravdava i povećava, u gordosti i slepilu za sopstvenu malenkost, usred tolikih nepoznanica Zemlje i svemira i spram tolikih drugih bića među kojima živi svoj krhki život. Nauka bez etike, fascinantno znanje nesputano moralnim organičenjima – to je istovremeno najjednostavnija definicija najinteligentnijeg uma u svemiru posle Boga, bića koje njegovi sledbenici od milja zovu Lucifer, a drugde i – Prometej. Tako je nauka u rukama planera “srećnije budućnosti” i “savršenog sveta”, koliko god da je krenula od čovekoljubivih težnji, postala nečovečna, antihumanistička, neprijatelj malog čoveka i čovečanstva. Život i zaveštanje J. R. Openhajmera, čija najnovija biografija nosi naslov Američki Prometej (2005), rečito govori o razlici između onog što se zna i onog što se sme.

Međutim, XIX vek video je tehnički raj u najlepšim bojama ljudskih snova o savršenoj slobodi i moći.

Bilo je došlo vreme da se odbace crkvene stege i ograničenja nametnuta naučnom istraživanju i da se krene u ostvarenje drevnog sna koji Frensis Bejkon u XVII veku tako jasno izrazio: da čovek da zavlada prirodom i postane njen bog.

Bezbrojna su teorijska, tehnička i umetnička svedočanstva da je u ovom veku nauka dosegla mesijanski status. S neizmernim oduševljenjem i isto tako velikom ambicijom, tvrdo se verovalo da nauka i tehnika imaju ključ za savršenu ljudsku sreću i savršeno društvo. Konačno! Sagrađeni početkom XX veka, brod “Titanik” i njegova titanska braća “Olimpik” i “Britanik” (kome su prvobitno dali ime “Gigantik”, tj. “Džinovski”), bili su ponos svog vremena, kako investitora tako i konstruktora, uzdanica slave i snage novog veka. Božanska imena ovih brodova ukazuju na simboličnu vrednost ovog tehničkog poduhvata.

Pomenimo ovom prilikom tek jedan teorijski spis koji nam pokazuje šta je XIX vek očekivao od nauke, iz pera francuskog pisca Ernesta Renana, čiji je rečiti naslov Budućnost nauke – razmišljanje iz 1848. godine (L'Avenir de la science – pensées de 1848). Kako prof. Eliz Radi (Radix) piše u svojoj studiji pod naslovom L'homme-Prométhée vainqueur au XIXe siècle (Čovek-Prometej kao pobednik XIX veka; Harmattan, Pariz, 2006),

“Za pisca Budućnosti nauke, čovečanstvo samo putem nauke može da napreduje. Ona je izvor svakog napretka. Ona čak za njega postaje religija, jedina ‘prava religija’. ‘Savršena’ religija koja je okončala prevlast pogrešne i prevaziđene doktrine, sačinjene od nerazumnih tvrdnji, praznoverja i nazadne strogosti. […] Samo naučnici mogu preispitati temelje društva i čoveku povratiti veličinu vraćajući mu razum. Naučni projekat ima tada veoma velik raspon i prevazilazi čisto naučnu sferu. Nauka se ne zadovoljava napretkom apstraktnih naučnih saznanja, već se meša u život celokupnog društva. ‘ORGANIZOVATI DRUŠTVO NA NAUČNIM OSNOVAMA, to je dakle poslednja reč savremene nauke, to je njena smela i zakonita težnja.’ [L'Avenir de la science, str. II, 106]”

Renan jasno iskazuje ambicije naučnika da celokupno društvo reformišu prema naučnim dostignućima. Društveni evolucionizam jedan je od plodova ovog pregnuća. “Nauka je ta koja dovodi do društvenog napretka, a ne obrnuto”, reći će Prospero, lik iz Renanovog dela Eau de jouvence (Izvor mladosti, 1880). Personifikacija napretka čovečanstva, otelotvorenje mesijanstva nauke biće jedan drevni mesijanski lik – Prometej. Ernest renan objašnjava:

“Bajka [sic!] o Prometeju znači samo jedno: civilizacijske tekovine predstavljene kao da su stečene na prepad, kao nedozvoljeno okradanje zavidljivog božanstva, koje je htelo da ih zadrži za sebe. Otud taj ponos i smelo izazivanje bogova svojstveno prvim izumiteljima; zato ovu temu obrađuju tolike legende i mitovi: po njoj je želja da svet bude bolji izvor sveg zla u svetu.” (ibid., II, 91; in: Elise Radix 2006:199))

Godine 1889., prilikom Svetske izložbe u Parizu, jedna od “zvezda” je Ajfelova kula, a druga – čudesna fontana koja blješti od električne svetlosti. Električna struja biće Prometejeva baklja koja vodi ka Bejkonovom snu – ostvarenju “svega što je moguće”.

Organska veza koju je renesansna alhemija i nauka imala sa antičkim Hermesom Trismegistom izuzetno je važna za razumevanje naučne ambicije koja od renesanse naovamo ne biva ništa manje strasna i odlučna: ZNANJE JE MOĆ, bilo da smo ga oteli od Zevsa (Boga) ili dobili od Prometeja (Sotone). Jedno od istorijski najzastupljenijih i najznačajnijih iščitavanja mita o Prometeju proglašava ga pokretačem ljudske civilizacije i svekolikog napretka kroz otpor prema Božijem poretku. O prometejstvu nauke i tehnike napisano je izuzetno mnogo dela, naročito kad je reč o 19. veku i njegovom scijentizmu. Između ostalih, u korene prometejstva ponire francuski advokat i političar Žak Ribs u svojoj opsežnoj studiji L'Occident chrétien et la fin du mythe de Prométhée (Hrišćanski Zapad i kraj prometejskog mita; L'Harmattan, Pariz, 2010).

“Našu pažnju naročito zakuplja poznati mit o Prometeju koji krade vatru iz Hefestove kovačnice na ostrvu Lemnos, vatru koju je sakrio u šupljoj stabljici morača [Ferula communis – prim. TSG] i ponudio ljudima. Ovde nije reč o bilo kojoj vatri, več o vatri iz kovačnice, dakle vatri koja služi proizvodnji, vatri sa ognjišta koja pripada jednom drugom planu sakralnog. Hefest, simbol vatre i kovačkog zanata upotrebljenog u skladu sa Jupiterovom zapovešću, postaće tamničar za Prometeja, mitskog otimača svete vatre. […] Hefest označava vatru, ali ne onu koja je oteta od bogova, već onu koju su bogovi namenili za dobro čovečanstva, pod uslovom da se dosledno uklapa u olimpijski poredak. […]

Kovačnica smeštena u ritualni društveni okvir […] utelovljuje vatru u službi društvenog poretka koji su odredili bogovi, pri čemu vatra omogućuje čoveku da obrađuje metale i pokreće civilizaciju, ali samo u granicama koje je odredio društveni poredak usklađen sa poretkom kosmosa. […]

Korištenje vatre – tog elementa koji pripada i onostranom – čini kovača bratom šamana, vrača i maga, sa kojima se često izjednačuje, jer su i oni “gospodari vatre”, odakle i veza sa Dionisom, gospodarem orgijskog delirijuma. Primitivna magija i šamanizam podrazumevaju vlast nad vatrom […]” (str. 44-47)

Prometejeva baklja deo je logoa mnogih tehničkih fakulteta, biblioteka i preduzeća. Žak Ribs nas podseća da vatra u Prometejevoj ruci, za razliku od vatre iz Hefestove kovačnice, upućuje na nauku koja se ne zaustavlja ni pred kojim tabuom, nebeskim ili zemaljskim. Međutim, u mnogim književnim obradama, ali i u samoj stvarnosti, prometejski je naučnik predstavljen kao zanesenjak kome znanje postaje svrha samo po sebi, znanje radi znanja, ne radi čoveka. Znanje radi moći, radi gordosti, konačno – znanje kao znak bogolikosti. U svojoj Psihoanalizi vatre (La psychanalyse du feu; 1949:30, in: Sophie Mantrant, “Par-delà le voile de l'écriture: la trangression prométhéenne dans The Great God Pan d'Arthur Machen”, Créatures et créateurs de Prométhée, 254), Gaston Bašlar govori o “Prometejevom kompleksu”, opsesiji da se mitski otac ili predak pobedi, nadjača kroz superiornost u znanju, ne zato da bi to znanje pomoglo drugim ljudima, olakšavajući im bitisanje na zemlji, već naprosto da se kroz znanje postigne nadmoć. Upravo na ovom mestu Prometej prestaje da bude humanista, i postaje neprijatelj čovečanstva – dr. Džekil – tipičan lik suludog naučnika, čest u jednom podžanru naučne fantastike, za kog čovek nije korisnik naučnog otkrića, već pokusni kunić, sredstvo za eksperimentisanje – što nas ponovo približava Skotovom viđenju naučno superiornog Prometeja iz svemira.

Čovek kao stvoritelj: doktor Frankenštajn kako moderni Prometej

S kraja na kraj XIX veka, medicina je ostvarila zadivljujući napredak. Uspon eksperimentalne medicine kroz XIX vek, vek Kloda Bernara, Luja Pastera, Roberta Koha, nepravedno zaboravljenog Antoana Bešana (Béchamps) i drugih, dovešće do otkrića uzročnika i lekova za mnoge dotad neizlečive bolesti. Usred ratova koji ne prestaju, u Evropi i kolonijama, usred epidemija koje ih prate, u lekare se s pravom polažu velike nade. Prema nekim značajnim misliocima poput Gastona Bašlara, lekari u novije doba preuzeće postepeno ulogu vračeva, šamana i sveštenika: od njih se očekuje da, poput novih bogova, ovladaju tajnama ljudskog života i zdravlja. Prometejstvo medicine tema je slavnog romana koji je 1818. napisala upravo Šelijeva druga supruga Meri: to je čuveni Frankenštajn, čiji rečiti i retko pominjani podnaslov glasi – Moderni Prometej.

U romanu koji sjedinjuje osobine dvaju žanrova, horora (ili tzv. gotskog romana) i naučne fantastike, Meri Šeli predstavlja lekara Viktora Frankenštajna kao savremenog Prometeja: on sanja da ostvari vekovni san medicine i magije – da prodre u tajnu života i od mrtvog načini živo. U istorijskom trenutku kada se seciranje leševa više ne odvija krišom i po cenu života lekara, Frankenštajn sastavlja delove leševa i od njih stvara telo čoveka, kog uspeva da oživi:

“U početku sam se dvoumio da li da pokušam da stvorim biće slično sebi, ili neko biće prostijeg sastava, ali je moja mašta bila isuviše zaneta prvim uspehom da bi mi dozvolila da posumnjam u svoju sposobnost da oživim tako složeno i divno biće kao što je čovek. (…) Život i smrt izgledali su mi kao idealne granice koje ću prvi prevazići, i uneti snop svetlosti u naš mračni svet. Nov rod će me blagosiljati kao svog tvorca i svoj izvor; mnoga srećna i divna stvorenja dugovaće svoj postanak meni.” (Frankenštajn, Prosveta, Beograd, 2004, prev. Slavka Stevović, 40, 41; istakla T.S.G.)

Prvi put u istoriji čovečanstva i nauke, doktor Frankenštajn uspeva dakle da smrt preokrene u život! Drugim rečima, evo gde jedan čovek – naučnik – pobeđuje smrt, a nije bog! Doktor Frankenštajn želi da usreći ljude, ponesen istinskim čovekoljubljem lekara humaniste. Kakvog li sna i kakve li veličanstvene perspektive pred ovim čovekom! Sna koji, izvan fikcije, još nije ostvaren, ali kome se već dugo zdušno teži u najmoćnijim laboratorijama sveta. Kao što je Prometej postao simbol borbe za uzdizanje čoveka na viši nivo postojanja, borbe za čovekovo oboženje, tako je i Frankenštajnovo ime postalo sinonim za raznovrsna bića koja su delo čovekovih ruku i kojima želi da ispuni svoj svemir: androida, kiborga, replikanata, klonova, robota… Pored bogatstva primera u naučno-fantastičnim filmovima, o čemu će biti reči u četvrtom delu ove serije, ovom prilikom, primera radi, upućujemo čitaoca na “Puminu” reklamu za sportsku obuću poznatu po sloganu “Until then…” (“Do tada..”), u kojoj fudbal igraju ljudi sa robotizovanim udovima, a koja se oslanja na najnovija dostignuća u oblasti “protetike donjih ekstremiteta”. Svim tim bićima iz naučno-fantastične mašte, tvorac bi bio čovek, koji bi time, sopstvenom kreacijom, prešao iz stadijuma stvorenja u vrhunski stadijum stvoritelja. U filozofske temelje vrhunske nauke uzidan je, pre mnogo vekova, prometejski san. Međutim, u delu Meri Šeli, san dr Frankenštajna postaje košmar, noćna mora koja uništava ceo njegov svet.

Novostvoreno biće, čovek različit od svih drugih, nerođen od majke, bez oca, imena i prezimena, traži upravo od svog tvorca – dr Frankenštajna – odgovor na pitanje ko je i gde pripada. Iznad svega, ovo biće traži prihvaćenost i ljubav samog doktora, i traži sebi slične, baš kao svako od nas. Ono zahteva, između ostalog, da mu doktor načini “druga prema njemu”, ženu. U 1. Mojsijevoj 2:18 Bog, stvorivši sve životinje i Adama, vidi da “nije dobro da je čovek sam” jer se “ne nađe Adamu drug prema njemu”, te mu stvara “čovečicu” Evu, “kost od mojih kostiju, i telo od mog tela” (2:23). Originalni tekst iz Postanja preveden na srpski sa “sad evo” izražava veliku Adamovu radost i oduševljenje Evom. Međutim, dr Frankenštajn odbija zahtev svog stvorenja, kojim je zgađen (za razliku od Božijeg oduševljenja čovekom). Novi čovek, odbačen od svog tvorca, čoveka, kreće u potragu za prijateljima i porodicom, ali ga svi ljudi koje sreće odbacuju, i on u svom bolu i gorčini počine da se sveti ljudima, a Frankenštajnu pre svih. Nikom od nas ljudi, rođenih od oca i majke, i okruženih sebi sličnima, nije moguće da razume samoću od koje u celom ostatku romana pati ovo stvorenje, samoću svemirskih razmera. Odbačeno od svih, ono živi, ali bez svrhe i cilja koji samo ne može da odredi, a koji mu niko nije zadao prilikom stvaranja. Ovo čovekovo stvaranje živog iz mrtvog pokazuje se eksperimentom na slavu tvorcu, ali nesreću stvorenju. Frankenštajnov “novi čovek”, sačinjen od delova leševa, na kraju počinje da mrzi i ubija sve ljude bliske Frankenštajnu.

Čovek dr Frankenštajna, po mišljenju više autora, preteča je svih savremenih robota, kiborga i androida, ljudskih tvorevina. Neko je već primetio da reč “robot”, koju je 1920. stvorio češki pisac Karel Čapek, zapravo označava čovekoliku mašinu – mehaničkog Frankenštajna – dakle, biće koje čovek stvara “po svom obličju”. Upravo je naučna fantastika žanr koji je robote uveo u popularnu kulturu (npr. R2D2 iz Ratova zvezda i sl.), istovremeno potencirajući proizvodnju istih u stvarnosti.

Dr Frankenštajn izvesno je čarobnjakov šegrt kome se, kao i izumiteljima atomske bombe, velika moć otela iz ruku i okrenula se protiv njega. Zapanjuje nas činjenica da sumorna vizija Meri Šeli, nastala u vreme uspona nauke, u tako značajnoj meri anticipira mračnu stranu naučnog prometejstva. Neki su kritičari zbog ovog pesimizma čak “optužili” Meri Šeli, suprugu jednog “antihrista” kakav je bio Persi Šeli, ženu neverovatno slobodnih seksualnih nazora, za “prikrivenu religioznost”! Destruktivno, demonsko prometejstvo naročito postaje čest motiv i osnovna tema knjiga i filmova u apokaliptičkom podžanru naučne fantastike. Ambivalentnost naučne slobode i znatiželje postaje istinski hibris, koji nikada ne ostaje bez posledica. S druge strane, svi naučni optimisti i zastupnici ideologije progresizma smatraju skepsu Mari Šeli i mnogih drugih pisaca izrazom slabosti, nedostatka vere i strpljenja da se “bolja budućnost” dočeka. Smatramo, međutim, da je veoma mudro prepoznati raskorak (Mind the gap!) između neugasivnog prometejskog sna o čoveku kao bogu svog sveta i stvarnosti ljudske prirode, koja samu sebe ograničava ne toliko intelektualno, koliko emotivno i moralno. There's the rub, reći će Hamlet, u tom je problem – problem ljudskog karaktera, ne intelekta. Fausti među nama pate što čovek nije bog ili čak mašina, a da istovremeno zaboravljaju da gotovo niko od nas za ceo svoj život ne nauči da za početak bude – dobar čovek. Zar ne bi valjalo da pre svega dostignemo punu meru rasta čoveka (čovek, zar to i dalje gordo ne zvuči?), a onda da razmišljamo o samooboženju?

Vrli novi svet eugenike

Zloupotreba nauke od strane čoveka, vanzemaljca ili mašine, a na štetu ostatka ljudskog roda, nije više samo plod mašte više ili manje vidovitih pisaca poput Oldousa Hakslija, pisca zapanjujućeg Vrlog novog sveta (1931!); ona je postala stvarnost ove planete. Počev od užasa atomskog razaranja, preko Černobila do Fukušime; od kancerogenih aditiva i soda, preko osporavanih vakcina za decu, koje su pred američkim Kongresom optužene za stravičnu eksploziju autizma među američkom decom, do zločinačke težnje Monsanta i njemu sličnih (uz pomoć kratkovidne pohlepe lokalnih skorojevića u ekonomiji i politici) da ne samo truju čovečanstvo hemikalijama poput aspartama, već i da kontrolišu (genetski izmenjeno) seme industrijskih biljaka na planetarnoj ravni, hraneći ili izgladnjujući nacije i pojedince; od kloniranja ovaca i pasa, preko matičnih ćelija, uzgajanja “rezervnih” organa, trgovine ljudima i ljudskim organima, sve do neuronauka, koje finansiraju vojska i mediji kako bi konačno na najpotpuniji i suštinski način upravljali čovekovim umom, tim početkom i krajem našeg univerzuma – nauka se, pored svih mrvica koje povremeno dobacuje masama ne bi li ih uverila da im služi – izopačila u nečovečnog monstruma koji preti celokupnom ljudskom rodu, i dovodi u pitanje njegov opstanak. Ona je danas robinja ili bar plaćenica krupnog kapitala i globalne oligarhije, koji finansiraju sve njene skupe projekte i upravljaju odborima, akademijama i društvima naučnika koja odlučuju o uspehu ili propasti naučnih karijera i renomea. Jedan od najboljih pokazatelja da ova dijagnoza nije preterivanje paranoidnog sledbenika teorije zavere jeste preskupa i zahtevna procedura kojom se dolazi do bilo kog patenta u sferi intelektualne svojine, a posebno u oblasti medicine.

Zanimljivo je nakratko primetiti da je dr Frankenštajn stvorio novog čoveka, ali da ga je smestio u okruženje starog, u prirodnu sredinu koja je, po Bibliji, stvorena u celosti zajedno sa čovekom, u nekoliko dana. Drugim rečima, biblijski projekat stvaranja čoveka povezan je sa daleko složenijim projektom stvaranja života na celoj planeti, života čiji je čovek jedan deo – krunski dragulj – ali samo deo, i to zavisni deo. Usamljenost Frankenštajnovog čoveka posledica je neuklopljenosti njegove u sredinu u kojoj je naknadno sazdan – kao stranac. Ne vidimo li isti problem u svim varijantama teorije paleokontakta ili tzv. usmerene panspermije, kojima se bavi Prometej Ridlija Skota?

Upravo Frensis Krik, koji je sa Džejmsom Votsonom dobio Nobelovu nagradu za otkriće dvostruke spirale DNK (ideju su, izgleda, pozajmili od ugledne koleginice Rozalind Frenklin), u svojoj knjizi Life Itself prihvata mogućnost usmerene panspermije, tj. teorije po kojoj je život na zemlji “posejala” neka veoma evoluirala civlizacija odnekud iz svemira. Dosledan ateista pre i posle otkrića DNK, Frensis Krik ovom teorijom priznaje da više nije moguće poricati postojanje plana i inteligentnog dizajna u celokupnoj prirodi, samo što kao ateista ne može taj dizajn pripisati Bogu, već civilizaciji koja je negde u svemiru nastala evolucionim razvojem i dostigla takav nivo da je u stanju da “izvozi” život na druge planete.

Ako je neki svemirski dr Frankenštajn – Prometej – i načinio nas ljude i “zasejao” nas na Zemlji, otkuda međutim sav ostali živi svet na zemlji? Je li i to stvorio neki superiorni Prometej? I kako objasniti savršenu uklopljenost čoveka u svet oko sebe, pod uslovom da ga u svojoj pohlepi ne uništava? Činjenica da delimo DNK sa životinjama, da smo svi sačinjeni od istog materijala – umesto da bude argument da smo svi poreklom od zajedničkog primitivnog pretka – može da bude i jednostavan dokaz da nas je sve osmislio naučno superioran predak, kao delove jedinstvenog projekta – kako bismo mi ljudi sa svim živim svetom živeli u čvrstom jedinstvu.

Frensis Bejkon nije se usudio da u Novoj Atlantidi ode tako daleko i prikaže čovekovo stvaranje novog čoveka, ali on zato poziva čovečanstvo na upravljanje evolucijom sopstvene vrste. Drugim rečima, na razvoj eugenike, discipline posvećene rađanju optimalno zdravih potomaka, najboljih predstavnika rase, nadčoveka:

“Produžavamo život. Vraćamo, donekle, mladost. Usporavamo starenje. Lečimo bolesti koje se smatraju neizlečivima. (…) Povećavamo snagu i aktivnost. (…) Menjamo građu. Menjamo čovekove crte lica. Pretvaramo jednu vrstu u drugu.”

U kontekstu teorije evolucije, eugenika, koja nadzire rađanje samo najboljih primeraka ljudske vrste, predstavlja čovekovo usmeravanje i ubrzavanje inače, po klasičnoj verziji, spontane evolucije. Darvinov učenik Ernst Hekl predložiće stoga Hitleru istrebljenje svih “oštećenih” ljudskih jedinki – tek “jedinki”, ne i ljudi – kako bi se u životu sačuvali “najbolji” primerci ljudskog roda radi dalje reprodukcije. Licemerni su oni intelektualci koji se priklanjaju uverenju da je čovek nastao slepim evolucionim razvojem bez upliva bilo kakve inteligencije, a pri tom se zgražaju nad holokaustom i svim rasnim teorijama: ukoliko, kao što i sam Ričard Dokins piše u svojim knjigama, biološki zakoni i ceo svemir nemaju ništa sa moralom i pravdom, onda je nacističko i eugeničko uplitanje čoveka u evolucioni proces ne bi li se evolucija ubrzala – savršeno logično i očekivano. Ili su gasne komore i krematorijumi najprirodniji i najlogičniji nastavak i potpora procesu “prirodnog odabiranja” i “preživljavanja najsposobnijih”, koje službena darvinistička nauka proglašava mehanizmima postanja i napretka, ili je ljudska civilizacija šizofrena, sa neugasivim konfliktom društvenog morala i hladnih i amoralnih prirodnih zakona, zakona za koje pri tom tvrdi da deluju i u društvu (jači pobeđuju slabije). Hrišćansko sažaljenje i podnošenje u ovom je kontekstu potpuni nenaučni i protivprirodni uljez.

Istorija eugenike, koju je nacistička Nemačka ugradila u svoj društveni i politički projekat, nastavila se intenzivno u SAD do današnjeg dana. Setimo se Emerihovog filma 2012.: po kom načelu su odabrani ljudi koji će preživeti novi potop tako što će biti smešteni u naročite arke?

Veliki čovekov cilj da ovlada sopstvenom evolucijom, da postane besmrtan i prevaziđe svako zemaljsko ograničenje, nadahnjuje i usmerava kompletan genetski inženjering. Kontroverzni i već kultni francuski pisac Mišel Velbek zamišlja u dvama svojim nagrađivanim romanima, Elementarnim česticama (1998) i Mogućnosti ostrva (2005), rezultate uspeha jednog ovakvog projekta, koji je prirodan nastavak Bejkonovog i Frankenštajnovog sna. Glavni junak Elementarnih čestica, i sam naučnik, obelodanjuje naučnoj i široj javnosti otkriće aseksualnog razmnožavanja čoveka, ukazujući na filozofske implikacije ovog dostignuća:

“Stvaranje prvog bića, prvog predstavnika nove inteligentne vrste koju je stvorio sam čovek ‘prema svojoj slici i nalik na sebe’ [primetimo jasnu aluziju na biblijsko stvaranje! – T.S.G.] dogodio se 27. marta 2029. (…) Kao uvod u reportažu, Hubčežak je održao veoma kratak govor u kome je, sa svojom uobičajenom surovom iskrenošću, rekao da čovečanstvo mora da se oseća počastvovanim što je ‘prva animalna vrsta poznatog univerzuma koja sama organizuje uslove sopstvenog zamenjivanja’.” (“Epilog”)

“Zamenjivanje” o kom govori Velbek jeste sledeće: aseksualno razmnožavanje besmrtnih jedinki nove klonirane rase treba da zameni dosadašnje seksualno razmnožavanje izumiruće “stare vrste”, tj. slabog i nesrećnog čoveka rođenog od majke i oca, sve dok ga ne nestane. Kontrast “stare” ljudske rase, običnih ljudi rođenih od žene, i nove rase nastale naučnom manipulacijom genima, neodoljivo podseća na suprotnost Hakslijevih pripadnika “Vrlog novog sveta” odgajenih “metodom Bokanovskog” i “divljake” koji žive u “rezervatima” prema zakonima običnih ljudi iz starog sveta. Već u romanu Mogućnost ostrva Velbek je sumnjičav u pogledu srećne budućnosti kloniranog Nadčoveka: njegovi junaci, koji žive vekovima posle nas, usamljene su, otuđene i isprazne ljudske jedinke bez porodice i prijatelja, koje, po isteku roka trajanja svoje telesne mašine, bivaju zamenjene svojim klonom kome se ugrađuje kompletna memorija prethodnih klonova. Nijedna generacija klonova ne vidi smisao svog postojanja. Oni ne žive u zajednici sa bračnim drugom ili decom, ni sa rodbinom, ni sa prijateljima, nemaju roditelja ni Boga. Ne “pričešćujući” se čak ni “somom” (koja nudi “hrišćanstvo bez suza”) kao Hakslijevi junaci, oni pate od depresije i osećanja ispraznosti.

Dakle, i Bejkon, i Meri Šeli, i Velbek, kao i mnogi drugi, govore o jednom – čovekovoj težnji da preuzme vlast nad svojim postojanjem i svojim svetom, u kome više neće biti slab, bolestan i smrtan, zavisan od Boga – koga poriče – i prirode – sa kojom je odavno zaratio. U ovom nije teško prepoznati emancipaciju u odnosu na “prokletstva” iz 1. Mojsijeve 3. poglavlja, koja podrazumevaju najavu uslova u kojima će čovek živeti odbacivši Božiji poredak:

“zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ćeš se hraniti od nje do svojega veka; Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko; Sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.” (1. Mojsijeva 3:17-19)

Suviše često su vernici i nevernici tumačili ove redove kao Božiju kaznu čoveku zato što je odbacio njegov autoritet i poredak. Međutim, materijalni i duhovni svet tesno su povezani, te je degeneracija prirode odraz duhovne degeneracije čoveka koji je do tad bio njen najsavršeniji deo. Umesto o kazni, reč je o posledici. Odbacivši poredak sveta koji se zasniva na međusobnoj zavisnosti i jedinstvu sa svetom i Stvoriteljem, čovek je sada stupio u potpuno nepoznato, u svet entropije i raspadanja, gde bića više ne sarađuju u bliskoj zajednici, već postaju neprijatelji koji se ili sukobljavaju ili udaljavaju jedni od drugih. To najavljuje ovaj biblijski tekst iz Postanja.

Strastvena borba prometejski orijentisanog čoveka protiv prirodnog poretka, koji ga vezuje za druga bića i čini zavisnim od njih, jedna je od osnovnih tema najvećeg romana američke kniževnosti – Mobi Dika (1851) Hermana Melvila. Kapetan Ahav traga za belim kitom Mobi Dikom po svim morima sveta, opsednut željom da ga uništi zato što u tom kitu, koji mu je otkinuo nogu, Ahav vidi “masku” iza koje se kriju sile – priroda ili Bog – koje vladaju čovekom i čine njegovo postojanje na zemlji tako “kratkim i punim nemira” (Jov 14:1). I Ahav dakle gaji prometejsko shvatanje da su sile koje upravljaju ovim svetom čovekov neprijatelj koji bezosećajno posmatra njegovu nesreću. Stoga kapetan žudi da postane silan kao Prometej – Nadčovek koji neće zavisiti ni od ljudi ni od bogova, i kome nikakvi kitovi, mora ni munje ovog sveta, kojima se suprotstavlja celog života, neće moći da naude:

[…] dok je Prometej [Ahav aludira na kovača koji mu sakiva metalnu kopču za drvenu nogu] na poslu, naručiću da načini celog čoveka po poželjnom uzorku. Najpre, pedeset stopa da je visok; onda, grudi široke kao tunel ispod Temze; onda, noge sa korenjem, da stoje na jednom mestu  […]Evo me gde stojim ponosan kao grčki bog, a ipak zavisim od ovog glupana [kovača, dakle “Hefesta”!!! – prim. T.S.G.] da bih dobio nogu! Prokleta neka je međuzavisnost smrtnika u kojoj nema kraja davanjima i uzimanjima.” (108. poglavlje Mobi Dika, “Ahav i drvodelja”)

Razumljiva je stoga, između ostalog, borba za kontrolu klime, rad na klimatskom oružju ili kontrola semena koje se prodaje poljoprivrednicima širom sveta, itd. Sila koja bude ovladala zakonima smene godišnjih doba, vremenskih prilika i setve i žetve mogla bi, poput božanstva, da uslovljava države i vlade, deleći sunce i kišu kome hoće, za razliku od biblijskog Boga koji ih daje “pravednima i nepravednima” (Jevanđelje po Mateju 5:45).

Kako izvrsno rezimira filozof Ginter Anders, “prometejska gordost sastoji se u tome da ništa ne duguješ nikome osim samom sebi, čak ni samog sebe”.

Tatjana Samardžija, Znakovi pored puta

Bibliografija:

1. Oldos Haksli (1931; 2009), Vrli novi svet, Libretto, Beograd, prev. Svetlana Stamenić.
2. Sophie Mantrant (2010), “Par-delà le voile de l'écriture: la trangression prométhéenne dans TheGreat God Pan d'Arthur Machen”, Créatures et créateurs de Prométhée, 254.
3. Herman Melvil (1851; 1954), Mobi Dik, Rad, Beograd, prev. M.S. Nedić.
4. Elise Radix (2006), L'homme-Prométhée vainqueur au XIXe siècle, L'Harmattan, Pariz.
5. Ernest Renan (1890), L'Avenir de la science – pensées de 1848, http://ia600500.us.archive.org/23/items/a605826300renauoft/a605826300renauoft.pdf
6. Jacques Ribbs (2010), L'Occident chrétien et la fin du mythe de Prométhée; L'Harmattan, Pariz.
7. Meri Šeli (1818; 2004), Frankenštajn, Prosveta, Beograd, 2004, prev. Slavka Stevović.
8. Mišel Velbek (1998; 2006), Elementarne čestice, Plato, Beograd, prev. Jasenka Tomašević.
9. “PUMINA” reklama. http://www.youtube.com/watch?v=GDr2_bWBEwQ