Zovem se Ismais Zambo, rođen sam i živim u Mozambiku. Ja sam onaj dječak što se vi brinete o njemu. A sada da vam napišem ukratko o mom životu, koliko se sjećam do sada.
Imam 10 godina, mlađu sestru i brata. Otac mi je poginuo u ratnim sukobima, a majka mi je umrla kada sam imao 7. godina. Sjećam se dok mi je majka ležala bolesna, ja sam plakao kraj nje, a ona me je tješila: “Nemoj da plačeš, Bog će se pobrinuti za tebe, samo se ti moli njemu kako sam te naučila.” Moja se majka stalno molila Bogu, ali u tom času nisam volio što mi je Bog uzeo oca, a sada i majku. Ubrzo mi je majka umrla, a nas je odvela naša tetka kod sebe. Tetka je imala dvoje svoje djece i nas troje, a ni oni nisu imali ništa, a kamo još za nas. Ponekada nismo jeli ništa danima. Nikad nisam zaboravio šta mi je majka rekla na samrti – da se stalno molim Bogu. Jednog dana su nas odveli u jedan logor i bilo nam je lijepo jer smo imali svaki dan hranu, makar jednom dnevno. Bilo nas je mnogo djece, a poneko dijete je odlazilo u grad u školu. Ja sam mnogo želio da odem iz logora i ponekad sam sanjao da i ja idem u školu. Nikad nisam prestao da se molim Bogu i da mu se povjeravam. Jednog dana, koji nikad neću zaboraviti, pozvali su me i rekli da se spremim jer jedna dobra teta iz daleke Poljske izabrala mene da mi plaća školu u gradu. Ne znam kako ste baš mene izabrali, ali ja sam vam mnogo zahvalan. Za sada vam mogu uzvratiti tako što sam odličan đak. Za šest mjeseci završio sam jedan razred i idem u drugi. Volio bih da mi pošaljete svoju sliku, a ja vama šaljem svoju. Želja mi je da vas upoznam ali znam da je za sada to nemoguće. Ostaje mi da se molim Bogu da vas blagoslovi, da blagoslovi sve dobre ljude. Molim se da se neko sjeti moje sestre i brata da i oni ne ostanu u logoru.
Za sada toliko. Očekivaću vaše pismo, a meni ostaje da se molim i zahvaljujem Bogu za njegovu ljubav koju je iskazao kroz vas.
Vaš Ismais Zambo
Ovo pismo sam prepisao od gospođe koju poznajem. Njena snaja je osoba koja je izdržavala ovog dječaka u školovanju. Dobila je sliku sa mnoštvom djece i ona je izbrojala svoje ime i prezime te tako, slučajno, izabrala ovog dječaka. Kara padronka znači nešto kao “dobra gospodarica”)
Bila jednom jedna veoma religiozna žena koja je mnogo voljela Boga. Svakoga jutra išla je u crkvu dok su joj duž puta prilazili prosjaci, djeca su joj pružala ruku, ali ona je bila tako obuzeta svojim bogomoljstvom da ih nije čak ni primjećivala.
