O kontroli medija

Demokratija se zasniva na načelu Abrahama Linkolna da možete neko vrijeme varati sve ljude, i možete varati neke ljude svo vrijeme, ali ne možete od svih ljudi praviti budale svo vrijeme. Ako je jedna vlada korumpirana i ne čini ništa da narodu poboljša život, na kraju će to shvatiti dovoljno građana da smijenu vladu. Samo što kontrola vlade nad medijima potkopava Linkolnovu logiku zato što sprečava građane da uvide istinu. Zahvaljujući monopolu nad medijima vladajuća oligarhija može stalno iznova da svaljuje krivicu za svoje neuspjehe na druge i da skreće pažnju na spoljnje prijetnje – stvarne ili izmišljene. Kad živite pod takvom jednom oligarhijom, uvijek je tu neka kriza koja ima prednost nad tako dosadnim pitanjima kao što su zdravstvena zaštita i zagađenje. Ako se nacija suočava s opasnošću od stranog osvajača ili nekim demonskim podrivanjem iznutra, ko još ima vremena da brine zbog toga što su bolnice preopterećene ili rijeke zagađene? Svojeručno stvarajući beskrajni niz kriza, korumpirana oligarhija može u beskonačnost da produžava svoju vlast.

Harari, „21. lekcija za 21. vek“

 

Jevanđelje po majmunu

Prošle sedmice  pogledah poslednji nastavak popularne franšize o majmunima, Planet of the Apes. Toliko mnogo zanimljivih poruka u tom filmu. Dijelim nekoliko ideja kojih se još uvijek mogu sjetiti:
1. Razlike i različitost: govori se o dvije grupe bića, ljudi i majmuni. Možemo se pitati za šta nas sve mediji pripremaju kroz ovakve filmove, ali je jasno da su ljudi svjesniji danas potrebe za zaštitom onih koji su različiti i drugačiji. I kako i oni imaju prava i potrebe i slobode. I da, nisu u pitanju samo seksualne manjine, koje su dobile medijski prioritet, nego one druge i ostale o kojima se malo kada priča. 
2. Kritika imperijalizma i kolonizacije: nemoguće je ne vidjeti ideje holokausta izmiješane sa nacizmom i drevnim Rimom. Vojska maršira svako jutro i pozdravlja zaluđenog vođu uz (američku) zastavu i himnu. Prisilni rad bez osnovnih uslova za preživljavanje nije samo stvar prošlosti nego za mnoge sadašnjosti ali i strah da se ništa neće promijeniti ni u budućnosti.
3. Vrijednost i važnost porodice: da li je to zbog toga što su emocije „usađene“ u životinje pa one dolaze tako jako do izražaja? Ili jednostavno svaki put kad vidimo ljubav roditelja prema djeci mi shvatamo da je to ono suštinsko i najvažnije? Šta god bilo, jako moćno je prikazana ljubav Cezara prema svojoj porodici, čak i u njegovoj želji da ih osveti. Sa druge strane stoji vojni zapovjednik koji skreće umom nakon što ubija svog sina koji je napadnut virusom opake bolesti. Odnos roditelja i djece uveliko određuje cijeli naš život. Mislimo o tome i uradimo nešto pozitivno za naše najbliže i najdraže.
4. Evolucija i revolucija: tvorci filma očigledno vjeruju da su čovjekoliki majmuni stvarni preci homo sapijensa. Iako spominju mnoštvo biblijskih i evanđeoskih termina (o njima  kasnije), stoji misao da su ovi primati sposobni za mnogo više od onoga što smo do sada mislili o njima. Ne samo da nauče ljudski jezik, nego su i njihove analitičke sposobnosti daleko iznad nekih ljudi. Jasna je poruka da se evolucija nastavlja. Sa druge strane, kroz borbu za moć i podizanje revolucija ljudska vrsta stagnira i postoji mogućnost da nestane. Da bi to spriječili (neki) ljudi prihvataju uvriježeno mišljenje da jači opstaju i zbog toga žele da unište oni koje smatraju nižom vrstom. Među njima postoje i pozitivni primjeri, utjelovljeni u bolesnoj djevojčici koja nastavlja svoj život sa majmunima. Ona dobija simboličko ime Nova (novorođenje nastaje druženjem sa drugačijima) jer je ona drugačija od svog roda koji želi da uništi majmune.

5. Svaki film i priča imaju istu strukturu, još davno je to utvrdio Vladimir Prop. I ovaj ima heroja koji prolazi kroz svoje lične krize i borbu sa ”mrakom u sebi.” Kao i svaki pravi heroj, on pobjeđuje sebe (odustaje od osvete) i ostaje pozitivan do kraja. Nemoguće je ne vidjeti biblijsku sliku Isusa Hrista u Cezaru. Možda bi neki hrišćani na ovu rečenicu reagovali poput nekih Muslimana na karikature Muhameda. Kako god, i Cezar je razapet i žedan, a jedan iz njegove vrste – izdajnik – mu se ruga i zlostavlja ga. Cezar poziva svoje ne jedinstvo i uvjerava ih da su samo tako snažni. Za razliku od majmuna Kobe, uči ih da majmun ne smije ubijati majmune. Ima tu i mojsijevskih momenata: vođenje u obećanu zemlju i umiranje pred istom. Cezar je vidi izdaleka, oni sada mogu i bez njega, jer su druge potencijalne vođe spremne za svoj zadatak: Moris progovara na samom kraju, a Cezarov sin Kornelijus je spašen.
6. Zlo biva kažnjeno: u današnjem svijetu relativizacije, lijepo je podsjetiti se ove misli i pokušati vjerovati u nju. Zlo i nosioci istog neće trajati vječno. Za razliku od mnogih drugih filmova u kojima je za uklanjanje zla potrebna nadčovječanska snaga glavnog junaka, ovdje je drugačije. Zlo samo sebe uništava: vođu napada bolest i on izvršava samoubistvo, a sve ostale zatrpava lavina izazvana detonacijama. Da li je to naučavanje o postojanju božanske pravde ili o nasumičnom djelovanju sila priroda? Trenutak pokretanja lavine je previše tačan da bi bio slučajan.
7. Ideja žrtvovanja za druge je neizostavna u skoro svakom filmu. Zašto je to tako? Zašto je upravo ova ideja nezaobilazna i obavezna kao glavno pokretačko sredstvo najviših vrijednosti i najdubljih emocija? Jedan od odgovora na ovo pitanje je dao i Meša Selimović sledećim riječima: „Poslanstvo Isusa Hrista, svejedno da li se naziva Isus Hrist, Isus Krist ili Isapejgamber, to je najljepši i najplemenitiji simbol koji je čovječanstvo stvorilo. Otkako mi je dr Drago D. ukazao na njegovu ljepotu, sve do danas – mada već odavno ateista – nisam otkrio ništa ljepše i sadržajnije: čovjek koji svojom patnjom iskupljuje grijehe drugih ljudi – to je grandiozna moralna i poetska slika najvećeg humaniteta, i ostala je neokrnjena bez obzira na sve devijacije hrišćanstva.“ Kao ateista, on vjeruje da je čovjek stvorio ovaj simbol. Onim drugima je ovo istorijska stvarnost i činjenica. Krajnje je vrijeme da nas, koji vjerujemo u istinitost ovog simbola, on/On potakne u pravom pravcu djelovanja i razmišljanja.

Rijaliti – ponižavanje čoveka uživo

rijaliti-1Nedavno sam na jednom od domaćih sajtova gledala film Kingdom of Heaven, tj. Carstvo nebesko (2005) slavnog Ridlija Skota. Ne razumem zašto je distributer insistirao na engleskom naslovu filma kad na našem jeziku postoji odgovarajući izraz „carstvo nebesko“, čija je biblijska konotacija (npr. Luka 17:21) neophodna za razumevanje poruka filma. Premda je ova raskošna epopeja dobila i nekoliko stidljivih nagrada, uprkos političkom kontekstu američkih ratova na Bliskom i Srednjem istoku, Ridliju Skotu ona nije donela slavu i bogatstvo, kao ni Prometej u junu 2012. godine.

(Ne, niste pogrešili. Ovaj članak zaista govori o rijalitijima. Nastavite da čitate.)

Čini se nekako da je sudbina filma danas i te kako uslovljena time da li i kako obrađuje svoju temu, tj. da li stav koji usvaja režiser odgovara stanovištu koje u tom trenutku zastupaju kreatori javnog mnjenja, a koje potom putem medija usvajaju i „široke narodne mase“ (tome danas uglavnom i služi umetnost za mase – indoktrinaciji).

Poznato je da se, bar u SAD, pred kraj rada na filmu praktikuje jedna vrsta predpremijere, kojom se proverava da li se određenom uzorku publike – koji bi trebalo da dobro predstavlja opštu populaciju – dopada kraj filma, jer kraj filma pokazuje da li pobeđuje „dobro“ ili „zlo“. Mnogo je prvobitnih tužnih završetaka upravo iz ovog razloga moralo da se prekroji u hepiend ne bi li publika pohrlila u bioskopske dvorane ili kupila DVD.

Skotov Prometej pokrenuo je leta 2012. suviše dubokih i teških, najtežih pitanja koja čovek uopšte može sebi da postavi, i uz to dao i sugestije za verovatno najgori mogući odgovor na ta pitanja, precenivši misaonost i ukus prosečnog gledaoca, posebno u periodu pred godišnje odmore, kada zabava pobeđuje razmišljanje i traganje za velikim životnim istinama.

Ni Carstvo nebesko nije film za opuštanje, nikako. Ni tema, ni obrada, ni specijalni efekti, čak ni lepota Eve Grin ili šarm Orlanda Bluma i Lajama Nisona nisu namenjeni sanjarenju. Ovaj film vas neće uljuljkati u uverenju da sve nije tako crno kao što izgleda i da će sve na kraju dobro da se završi u epopeji ljudskog roda.

rijaliti-4aTema fillma – krstaški ratovi s kraja 12. veka, vreme slavnog Saladina. Ufff! Kakva neprijatna tema u ovo naše doba verske tolerancije, bar deklarativne. Posle svih krvavih sukoba na Balkanu, pokrenutih i podstrekivanih spolja, posle zverstava i zločinstava koja su počinili „obični mali ljudi“ od kojih to njihove komšije nisu očekivale, sada, najednom, posebno jubilarne 2013. godine, koja je sva bila u znaku Milanskog edikta, i najmoćniji crkveni velikodostojnici hvale „slobodu savesti“ i „pravo na verski izbor“, kao što ušima svojim čusmo prilikom niške proslave godišnjice Milanskog edikta. Istovremeno, ne treba biti profesor istorije da bismo znali kako je sloboda savesti proglašavana za najgoru jeres na Zapadu i na Balkanu kroz sve vekove od Milanskog edikta do danas.

Politički nekorektni Ridli Skot dozvolio je sebi da na krstaške ratove podseti mnoge koji bi hteli da ih gurnu pod tepih, da ih zaborave ili da ih opravdaju prikazujući ih u nekom prijatnijem, revizionističkom svetlu. Štaviše, Carstvo nebesko snimljeno je u vreme Džordža Buša Mlađeg, a sličnost srednjovekovnih ratova između hrišćanstva i islama sa političko-verskim sukobima koje su SAD zapalile na Bliskom i Srednjem istoku – jasno je istaknuta na kraju filma.

Koka sa zlatnim jajima

Rekonstrukcija kraja Drugog i početka Trećeg krstaškog rata urađena je s mnogo truda i istorijske tačnosti, bez obzira na proteste nekih istoričara, kojima se kritika krstaša i njihove ideologije nimalo nije dopala (primetite da je već godinama u toku temeljno prekrajanje istorije). Film podseća gledaoce na dobro poznate i nepobitne činjenice: da su vladari i velikaši Svetog rimskog carstva, predvođeni papom Urbanom II i njegovim naslednicima, u razdoblju između 1095. i 1289. godine, u ime Hrista i hrišćanstva prolivali ne samo muslimansku, nego i hrišćansku krv – opljačkavši Carigrad 1204. godine (a pre toga, za račun Venecije, čak i Zadar u Hrvatskoj), poklavši tom prilikom mnoštvo ljudi, žena i dece i poharavši grad i okolicu. Prilikom pljačke Carigrada, odneli su na Zapad ne samo zlato i dragocenosti, nego i čitave građevine rastavljene na delove. Venecija, koju kao biser Jadrana obilaze milioni turista – zapravo se kiti pokradenim blagom Vizantije, o čemu možete čitati u svakom vodiču kroz ovaj grad prljave i krvave prošlosti. Carigradski pokolj hrišćana, kao i kasniji događaji, pokazao je da glavni cilj krstaša nije „oslobađanje Hristovog groba“, kao što su tvrdili, već osvajanje bogatog Levanta, čija je civilizacija u svemu nadmašivala Evropu. Nadmašujući Evropu, Levant ju je istovremeno ugrožavao i ponižavao. Ugrožavao u političkom smislu, a ponižavao kulturno i verski, osporavajući snagom činjenica fanatičnu uverenost tadašnjeg Zapada kako je Bog naklonjen samo hrišćanima. Do krstaških ratova – i pljačke i razaranja koje su oni doneli – Istok je u svakom pogledu bio superioran. Gotički luk, preuzet iz islamske arhitekture i razvijen na Zapadu, jedan je od brojnih neverbalnih komplimenata Zapada upućenih Istoku.

Istorija krstaških ratova zapravo je krvava i epska verzija one jednostavne i poučne priče o seljaku i kokoški koja je legla zlatna jaja. Pročulo se, kaže priča, da u jednom selu nekom seljaku kokoška svakog dana izleže po jedno zlatno jaje. Kad je to čuo, jedan gramzivi seljak ode tamo i nekako ukrade kokošku. I šta je uradio ? Zaklao ju je da iz nje izvuče zlatna jaja. Ostao je kratkih rukava – u kokoški samo krv i meso.

rijaliti-6

Neosporna je činjenica da su, u sklopu krstaške vojske, mnogi u prostom narodu, među plaćenicima i među plemićima – iskreno verovali da je sramota za hrišćanstvo da muslimani drže Jerusalim i Hristov grob (pri čemu su previđali da muslimani koji se zaista drže Kura’ana i te kako poštuju Hrista) i da ih je to pokrenulo u krstašku vojnu. Istina je i da se propovedalo kako ubijanje nevernika nije greh, već donosi oproštenje greha i oslobođenje od ovozemaljske pokore jer služi Bogu. Međutim, događaji koji su usledili tokom dva veka ovih ratova jasno su pokazali da je dalekosežni cilj bio mnogo prizemniji u trenutku političke i duhovne krize: Carstvo zemaljsko u ime Carstva nebeskog – pokorenje svih naroda Crkvi i Hristovom vikaru, iako je Hristos odbio sotoninu ponudu da silom osvoji svet (Matej 4 :8,9). Ujedinjenje evropske aristokratije pod vodstvom Rima, a zarad „oslobađanja Jerusalima“, otklonilo je za nekoliko vekova opasnost od rascepa Carstva zemaljskog u kraljevine, i stvaranje nacionalnih država. Carstvo zemaljsko koje su krstaši širili, to je Civitas Dei , stvorena u ime Hrista, ali mačem grešnih ljudi – iako je Hristos jasno rekao Pilatu da njegovo carstvo „nije od ovoga sveta“ (Jovan 18:36). Levant, koji je nasledio hiljade godina civilizacije, koji je imao plodne kontakte i sa carstvima Dalekog istoka, bio je ta zlatna koka koju je trebalo oteti i rasporiti joj utrobu, uzeti zlatna jaja i odneti ih kući, na Zapad.

Saladin, taj izuzetni vladar o kome pohvalno pišu i hrišćanski hroničari onog vremena, pokušao je da krstašima predloži da kokošku ostave da živi kako bi i jednima i drugima svakog dana nosila po jedno zlatno jaje – doduše samo jedno, ali zlatno. Neki od evropskih plemića i vladara prihvatili su taj izazov – izazov mira i saživota vera i kultura – ali je primirje kratko trajalo, na nesreću svih, a posebno pohlepnih uljeza sa Zapada – koji su posle dva veka isterani, da se ne vrate na Bliski istok sve do 19. veka. Danas su opet na Istoku, i neće skoro otići. I dalje kolju kokoške, tražeći u njima naftu, između ostalog.

Zvezde rijalitija

Dok sam tako pratila ovu gotovo 200 minuta dugu epopeju u Palestini, iznenada sam, u gornjem desnom uglu, spazila ikonicu sa linkom za najnoviji „rijaliti“ (reality show) i naslov „vesti“: „Ona i On u krevetu “ (Ona i On odgovaraju stvarnim imenima).

Kakav prelaz! Kakav slobodni pad na dno dna! Od civilizacijskog obračuna Istoka i Zapada na Bliskom istoku 1180-tih, do nameštenog „obračuna“ dvoje bednih ljudi u krevetu pod budnim okom voajerske kamere, početkom 21. veka. S jedne strane ratnici koji se nisu plašili da, mada često u ime naopake ideologije, krvare, stradaju i ginu, ali i prolivaju krv drugih, u ime kakvih-takvih ideala; s druge, „rvanje“ dvoje anonimusa koji bi hteli da postanu slavni glumeći pred kamerama intimnost, iako intimnost nije namenjena ljudskim pogledima, ne bi li privukli pažnju isto takvih jadnika kao što su i oni, i tako postali njihove „zvezde“.

Zvezda! Šta je sve ta reč nekada značila! Zvezda vodilja koja je simbolisala bratstvo i jedinstvo, svetlu budućnost, čovekoljublje, jednakost i slobodu – sve te vrednosti koje danas mnogi ismevaju, ali koje su zaista bile i ostale vrednosti za koje vredi i živeti i mreti – to je bila zvezda. Pa zvezde koje su vodile moreplovce na njihovom opasnom putu u nepoznato. Zvezda, nešto nedostižno za čoveka, nešto svetlo i postojano, što ljudske ruke ne mogu da dosegnu, ni da sruše ni da pogaze.

U Bibliji se Hristos naziva „sjajnom zvezdom Danicom“ (Otkrivenje 22:16). Čak se i anđeli u nekoliko navrata porede sa zvezdama. Međutim, otkako su razni naučnici, umetnici i filozofi objavili da je Bog mrtav, kao Ničeov Zaratustra, ili da Boga nema, kao Jurij Gagarin kada je sleteo na zemlju, popularna kultura ostala je bez istinske vertikale – bez nebeskih visina sa kojima se može komunicirati (bar dok projekat SETI ne opravda svoje postojanje). Uostalom, nije važno ako gore nema nikoga: zvezde od plastike su sletele na zemlju, i valjaju se po krevetima i u blatu.

rijaliti-7Sada „zvezde“ pevaju na TV-kanalima celog sveta, koji se bogate na račun nekulture bednih i poniženih ljudi; „zvezde“ drže koncerte u kojima scenske vratolomije prikrivaju istinu – da ne znaju da pevaju; milioni nezrelih, neukih i besposlenih „lajkuju“ izjave površnih „zvezda“ i njihov „stajling“. Te zvezdice su „krave muzare“ medijskih magnata i magnatića koji prodaju sve što mogu, pa i ljude, njihove živote i njihovu intimu.

Kad ostanu bez nepošteno i naglo zarađenog novca – a to biva često i brzo jer su i same žrtve konzumerizma, tako da ne umeju da budu skromne i promišljene u raspolaganju sredstvima – ove zvezdice, zaboravljene i ocvale, prijavljuju se za učešće u rijalitijima ne bi li došle do bogatstva i pažnje medija i njihovih konzumenata. Ovim „bivšim“ pridružuju se anonimusi uvereni da su „budući“.

I na Balkanu i drugde, medijima svakako nije stalo da njihovi gledaoci i slušaoci razmišljaju i da se obrazuju. Medijima nisu potrebni ljudi koji misle i slobodno odlučuju, već ljudi senzualni, zavisnici od slika i zvukova koji ih kondicioniraju kao eksperimentalne životinje – i čine ih sve gladnijim veštačkog raja koji mami s ekrana. Baš kao u Vrlom novom svetu, ljudima-zamorcima mediji ne dozvoljavaju ni trenutak mira i tišine kako bi bar na trenutak prepoznali da žive besmisleno i neljudski. Gledaoci rijalitija ne vole da razmišljaju, ne vole ozbiljne teme, beže od suočavanja sa stvarnošću – to ne mogu da podnesu. Zato je zabava jedini način da žive u zaboravu i nesvesti o stvarnosti – priključeni na primitivnu verziju matriksa.

Nema sumnje da je i sudbina kandidata rijalitija tužna i nevoljna. (Ovde valja da se donekle ogradimo: rijalitiji koji od kandidata traže da pokažu neku veštinu ili sposobnost, poput pevanja ili kuvanja, još i imaju nekog smisla, ali samo donekle, jer i oni poseduju neke opšte karakteristike rijalitija, poput izveštačenosti, teatralnosti, lascivnosti, nameštaljki i sumnjivih kriterijuma izbora).

Kad svim srcem želite da budete zvezda (šta će vam to?) – da sijate i da vas gledaju milioni lica i dive vam se kao da im se ukazao sam Bog – vi zapravo čeznete da budete središte svoje blatnjave epifanije – baš kao i svaki moćnik i car i kralj, od Nimroda do danas. Vi želite da budete slavni – da vas slave, da vam se dive i obožavaju. A šta je zapravo to što vi želite? Da budete kao Bog. I kako to mislite da ćete postići? Postupajući bez uzvišenosti, dostojanstva, duhovne ili intelektualne moći. Što je kandidat zlobniji, perverzniji ili gluplji – utoliko je pomenutoj publici zanimljiviji; utoliko se bolje gledalac oseća kad se poredi s njim. Nema bogova, samo jadnici.

Avaj, Bog je besmrtan i nepromenjiv, iznad materijalnih zakona planete Zemlje. Svaka lepotica dana, makar je zvali diva, tj. „božanstvena“, bila je lepa samo nekoliko godina, a onda ostarila – i umrla. Toliko o boginji. Boginje mogu da postanu i boginjave, što dobro znaju i tinejdžerke. Veliki problem sa ljudskom slavom jeste što je prolazna, i što se povratak u senku teško podnosi. Potraga za slavom i popularnošću uvek je podsvesna težnja za besmrtnošću i statusom boga. To je srž ambicije ne samo „starleta“, umetnika i „umetnika“, nego i političara, čak i naučnika. Ahilej je odabrao slavu umesto života, izrazivši čežnju svih junaka. Međutim, pošto se danas smatra da „za ideale ginu budale“, u naše vreme čeznu za slavom koja se ne plaća životom, već samo obrazom – i eto rijalitija.

Kada čarolija popularnosti prođe, kada se ukusi ćudljive, razmažene i sve ispraznije publike promene, zvezde se pomrače, a u međuvremenu, zbog burnog života, i ubrzano ostare, ukoliko nisu imale spreman „štek“ za plastične operacije, što je produžilo trajanje nekim zvezdama 80-tih. Kad se i novci potroše, pa se više nema ni za plastičnog hirurga, menadžera, stilistu, ni za kupovinu pesama kod tekstopisaca i kompozitora, šta činiti?

U tom slučaju preostaje jedna od retkih prilika da ih još neko gleda i sluša, da se čak pojave i u novinama, i da za to dobiju i nešto novca: rijaliti šou! Kakvog li mutanta od reči! Ovaj tip emisija nema na našem jeziku ni ime – nije ni čudo.

Kada uspeju da se „ubace“ u neki od rijalitija tipa „gledaj, narode, kako se ponižavam“, šta ovi ljudi rade? U suštini, prave od sebe medijske prostitutke. Njihova publika uglavnom su nezreli tinejdžeri i adolescenti, kao i ljudi ozbiljnijih godina nasukani na obalu života – kojima je dan i život dovoljno dug i dosadan da ga troše na posmatranje privida tuđeg života.

Da li će možda, prateći životarenje ovih marioneta, naučiti nešto plemenito i korisno za svakodnevni život? Da kuvaju, vode domaćinstvo, vaspitaju decu, vredno i pošteno rade i rešavaju stvarne probleme?

Taman posla!!! Sve pomenute aktivnosti užasno su dosadne i isprazne gledaocima rijalitija. Rijalitije i gledaju ljudi kojima je svakodnevica nezanimljiva, koji beže iz stvarne stvarnosti u reality – pretvaranje nekih ljudi da žive – karikaturu života s onu stranu Alisinog ogledala. Na žalost, na ekranima retko vidimo ljude koji se bore i trude da od svog života načine nešto lepo i vredno, kao u emisijama poput Sasvim prirodno. Autentični ljudi nemaju vremena da gledaju rijalitije, jer imaju samo 24 sata dnevno da od ulepšaju stvarnost – daleko od kamera i besposlenih očiju. Život još uvek lepim čine stvarni ljudi koje kamere ne prate – srećom, da i oni ne bi počeli da glume.

Rijaliti je peep-show za ljude koji beže iz stvarnosti, iako su telom u njoj. Ljude koji ne pronalaze smisao života, otuđeni od sebe samih.

rijaliti-3I šta to oni gledaju? Ovi isprazni voajeri gledaju kako „zvezde“ sa ekrana nevešto glume stvarne ljude ogoljene „do koske“. Najviše pažnje privlače oni učesnici rijalitija koji su i najviše raščovečeni. Neshvatljivo je da osoba koja je sanjala da bude neko, ili je neko i bila ali je sad samo has been, da ta individua (LIČNOST je velika reč koje treba biti dostojan!) milionima očiju izlaže svoju bedu i svoje poniženje, i da se nada da će na tome zaraditi!

Ko se stidi stida?

Jedna od najstrašnijih posledica svega onog što se desilo u kulturi od 50-tih godina 20. veka – jeste i nestanak sramote, stida i intimnosti. Od kada su, između ostalih, Žan-Pol Sartr i Simona Bovoar, ljubitelji menjanja partnera i seksa u troje, postali idoli i uzori slobodne misli, od kada je donji veš počeo da leti po binama, od kada su haljine na preklop preplavile svet, a abortusi postali rutinski i uobičajeni, ljudski rod je počeo da se STIDI STIDA. „Nisi valjda luda da se stidiš?!“ 

Počev od duhovne revolucije 50-tih i 60-tih, mnogi su umetnici i „prosvetljeni“ mudraci učili pokolenja da je sramota osećati sramotu i da je osećanje stida samo posledica pogrešnog i nazadnog vaspitanja zasnovanog na verskim predrasudama i prevaziđenim merilima pristojnosti. Štaviše, dotadašnje shvatanje po kom golo telo čoveka nije za svačije oči, baš kao i njegova seksualnost uopšte – u vreme seksualne revolucije proglašeno je za primitivno i nehumano.

„Nekada su devojke crvenele od stida, a sad se stide kad pocrvene“, reče neko.

Od tada je normom „prosvetljenih“ i „naprednih“ društvenih snaga proglašena parola iz Vrlog novog sveta Oldosa Hakslija: „Svako pripada svima.“

Rijalitiji predstavljaju masovni voajerizam koji počiva upravo na toj ideji – da svako pripada svima – bar svačijim očima. Da bi se jedno ljudsko biće u potpunosti izložilo pogledima nepoznatih posmatrača – mora biti slomljeno ili besramno. U njemu mora biti izgaženo ljudsko dostojanstvo i osećanje za neprikosnovenost i svetost intime, za celovitost ličnosti, za bogatstvo bića. Kada čovek izgubi to sveto osećanje nepovredivosti svoje i tuđe privatnosti, privatnosti koja se deli samo sa bliskom osobom kojoj verujemo i pripadamo, onda pristaje da snima i učestvuje u bolesnim emisijama poput šoua Džerija Springera i nekih ovdašnjih – čitaocima poznatih – kakve može da vodi samo bestidna osoba na bestidnom TV-kanalu u vlasništvu beskrupuloznih ljudi, u moralno posrnuloj državi. Čitava ova vojska mutanata nasrće na poslednje ostatke poštenja, čednosti i stidljvosti u načetom vrednosnom sistemu gledalaca.

Zašto bismo se, međutim, uopšte stideli? Zašto bismo skrivali svoj prljavi ili skupi donji veš, i ono ispod veša? Šta je to stid?

Ma koliko bio ozloglašen i ismevan, stid je zaštitni psihološki mehanizam koji čuva dostojanstvo čoveka, ugrađen u nas da nas upozori na sve što u nama i oko nas ugrožava našu moralnu celovitost (integritet). Stid je izraz prava i sposobnosti svakog pojedinca da odluči kome će uskratiti pristup svojoj ličnosti i senzualnosti. Kroz stid nas zlo u duši i telu boli kao rana, muči nas sve dok to strano telo ne odstranimo iz sebe, dok se ne očistimo. Čovek se stidi kad ga ponize, kad ga obezvrede, kad ga ogole, kada oskvrne Božiju sliku u njemu.

Dve vrste stida – moralni i seksualni – zapravo su tesno povezani. Moralni stid podrazumeva prepoznavanje da smo se ogrešili o sistem vrednosti u koji verujemo, što ugrožava integritet duha. Seksualni stid podrazumeva prepoznavanje pretnje našoj intimnosti, on je snažan otpor ugrožavanju integriteta tela.

Šta uopšte znači intima ili intiman? Na latinskom, intimus je superlativ prideva intus, tj. „unutrašnji“, i podrazumeva maksimalnu blizinu, ono najdublje u čoveku i u srcu – unutrašnji krug u koji ulaze samo odabrani. Ljudska intima podrazumeva najveću blizinu koju čovek može da ima sa drugim čovekom, i kad je reč o duhovnom i kad je reč o telesnom opštenju – tolika blizina da se ličnosti (i tela) sjedinjuju, a ipak ostaju svako za sebe.

rijaliti-5Razjasnimo nešto veoma važno: ovi redovi ne propovedaju viktorijanski stid od seksualnosti same po sebi. Postoji, naime, i dobar i loš stid. Čovek ne treba da se stidi naprosto zato što je seksualno biće, zato što je u njega usađena privlačnost prema suprotnom polu sa čitavim suptilnim emotivnim, psihološkim i fiziološkim mehanizmom koji seksualnost uključuje. Crkva u prošlosti jeste od seksualnosti načinila tabu učeći narod ono što Biblija ne govori – da je seksualnost sama po sebi greh. Mnoge tako vaspitane osobe „odrađivale“ su bračnu dužnost s osećanjem krivice, uverene da je polni čin sam po sebi sramotan i grešan – tim više što sa sobom donosi zadovoljstvo. Seksualno zadovoljstvo smatralo se dokazom da je seksualnost grešna, iako je zapravo zadovoljstvo deo Božijeg dara seksualnosti, ukoliko, naravno, nije devijantno (jer i pedofil uživa u svojim perverzijama). Zašto đavolu pripisivati ono što je dobro i od Boga? 

Stid i seksualnost

Međutim, čitajući prva poglavlja Biblije, jasno vidimo da je Bog lično stvorio seksualnu privlačnost u čoveku. „Muško i žensko stvori ih“. Pre nego što su Adam i Eva poslušali zmiju, Bog im je veoma jasno zapovedio: „rađajte se i množite se“ (1. Mojsijeva 1:28). Isto je tako jasno da je promiskuitet veliko zlo, poremećaj muško-ženskog odnosa, i velika bolest čovekovog tela i duha, koja nikada ne donosi sreću, već ostavlja u duši pustoš i neutaživu glad za drugim. U životu don Žuana, tela se nižu, ali ljubav izmiče.

Polnost čoveka podrazumeva da ga je Bog stvorio „muško i žensko“, i da je Bog sam u čoveka i ženu ugradio zadovoljstvo sjedinjenja s drugim bićem, navodeći ga da prevazilazi sebe, nepotpunog, i svoju potpunost nađe u sjedinjenju s drugim bićem. Seksualnost je mnogo više od koitusa, mnogo više od načina razmnožavanja, ona je ontološka, teološka i psihološka kategorija, koren društvenosti, koren zajednice, povod za ljubav i dobrotu.

Pozitivan seksualni stid podrazumeva odbrambenu reakciju kojom čovek štiti svoju seksualnost, ne negirajući je. Zdrav čovek ne stidi se toga što je nag ispod odeće, ali tu golotinju ne izlaže svakome jer zna da ona svakome ne pripada, jer zna da je lepota polnosti u njenoj posvećenosti voljenoj osobi, a ne očima stranaca. Zdrava seksualnost znači izbor, odbranu intime od nasrtaja onih koji nas žele, ali ne vole. Zdrava seksualnost zahteva pripadanje i vernost, umesto nasumičnog susreta, kako bi sjedinjenje tela donelo i zadovoljstvo duši. U tome i jeste njen puni smisao. „Jedno telo i jedna duša“.  Malo ih je koji su to dočekali i postigli jer ih je malo koji su poštovali sebe – svoj duh i telo – dovoljno da ne bi pristali na otpatke i surogate ljubavi. Nije moguće sagledati razmere emocionalnog razaranja koje je proizveo promiskuitet, neverstvo i seksualno nasilje. Svaki put kada čovek ne uspe da u sklad dovede telesnu i emotivnu bliskost – što je moguće samo kad partneri imaju poverenja jedno u drugo jer su verni jedno drugome – nastaje nesklad u biću, osuđenom da neprestano traga za trenucima prolaznog i okrnjenog zadovoljstva.

Kada je reč o moralnom stidu, on nastaje kada se čovek ogreši, u svojim ili tuđim očima, o načelo dobra u koje veruje. Dobro je dok čovek oseća stid – to znači da još uvek ima osećanje vlastitog dostojanstva, i da teži da bude dosledan svojim vrednostima. Kad čovek prestane da se stidi, kad postane ravnodušan prema zlu, karakter se deformiše ; tada ništa više, osim koristoljubivosti, ne sprečava čoveka da čini zlo. Ako nema Boga, sve je dozvoljeno, a sedište čovekovog morala premešta se iz glave sve niže i niže.

Kao što nas stid upozorava da nam je savest ugrozio moralni virus, tako i bol predstavlja savršen alarmni uređaj koji nam kaže da nam je život ugrožen. U tome se i sastoji jedinstvenost gube ili lepre (o čemu govori i Carstvo nebesko Ridlija Skota) – to je bolest koja ne boli. Bakterija ubija nervne završetke udova, ušiju i očiju: gubavac se raspada, gubi uši i oči, ali ne oseća ništa. Tako i bestidnika njegov nemoral ne boli. Kada se zastidimo, što je dokaz zdrave osetljivosti na zlo, najbolje je da preispitamo kakva nam je tamna senka zaklonila savest i obraz, umesto da prigušujemo stid ubeđujući sebe da je sve u redu.

Sve za obraz, obraz ni za šta.

Sramota – to je rana na savesti, rana koja ljuto peče; samo praštanje i ljubav mogu da je zaleče – a toga je danas malo među ljudima. Kada pogrešimo, kad se osramotimo, dragoceno je i utešno znati da, makar nam ljudi ne praštali, Bog iskrenom pokajniku uvek i zasigurno prašta. To je obećao i ostvario kroz Isusa Hrista.

Kada čovek nema dostojanstva, kada ne doživljava sebe kao kompletnu ličnost, on se lako predaje prostituisanju, i daje svoje telo i dušu svakome na uvid za šaku novca i nekoliko dana ili meseci naklonosti ispraznih ljudi. On ide sve dalje u sramoćenju sebe, ali ga to ne boli. Savest postaje gubava.

Već dugo se zna da su žene i muškarci koji rade kao prostitutke u ogromnom procentu (evropske procene govore o nekih 80%) u detinjstvu bili žrtve seksualnog nasilja, često i incesta. Ovi nesrećni ljudi i žene naučeni su odmalena da drugi imaju pravo na njih, da nema granice između onog što drugi mogu da vide ili dodirnu i onog što nije za svakoga. Oni nikada nisu naučili šta znači intima – zid između mog bića i onih kojima ne želim da pripadam. Oni lako daju svoje telo drugima jer su naučeni da se podaju. Istovremeno, psihijatri otkrivaju da promiskuitet ide pod ruku s emotivnom blokadom i nemogućnošću pripadanja i emotivnog predanja.

Ljudi su sve više izloženi razornom nasilju medija, a posebno TV-smeću zvanom rijaliti. Ko će ih zaštititi od ove pornografije, od vulgarnosti i bezakonja svake vrste, od silovanja duše? Ko će mlade ljude naučiti da ne moraju da legnu u bilo čiji krevet, da mogu da biraju kome će pripasti i sa kim će biti, da svoje uši i oči ne izlažu svačemu, da mogu da ostanu nevini sve do stupanja u brak, i da time treba da se diče, a ne da se stide? Ko će da im kaže da seks bez ljubavi, odgovornosti i odanosti znači da su se prodali – ni za šta? Kako će shvatiti šta znači čistota i nevinost ako je izgube pre nego što postanu svesni svog stanja?

Mediji im to neće reći, jer mediji žive od zadiranja u našu privatnost, žive od prevrtanja po našoj duši i umu kao po skladištu neiskorištene robe na kojoj pokušavaju da zarade.

rijaliti-2Učesnici rijalitija, koji se izlažu pogledima dokonih TV-voajera, ljudi koji se ponižavaju pred očima kamera, utoliko „zanimljiviji“ što su besramniji – pretvaraju se u tela bez duše i dostojanstva, ljušture bez sadržaja. Nikakav novac ne može da nadoknadi njihovo poniženje.

Sramota. Sramota. Sramota. U onima koji još umeju da se stide, sirena zvoni za uzbunu: „Obucite se i odlazite! Sklonite se od kamera i živite dostojanstveno.“

Ne gledaj rijaliti. Dopusti ljudskim bićima koje gledaš da se sakriju i pokriju i da žive svoju privatnost, i sam sebe zaštiti od voajerstva i pornografije.

„Carstvo nebesko“, kaže glavni junak Skotove filmske epopeje, „nalazi se u srcu i u glavi, i niko ga ne može osvojiti.“ Ovo više nije tačno. Carstvo nebesko u čoveku – tu oazu savesti i čistote – osvajaju nemoralni i nasrtljivi medijski makroi – koji spajaju TV-prostitutke i njihove mušterije-gledaoce, ali na sopstvenu dobit, a na duhovno uništenje ovih drugih. Carstvo nebesko možemo izgubiti ako ga se odreknemo – ako prestanemo da se stidimo jer to više nije u modi, i dopustimo da nam duh i telo preplavi blato bestidnosti. Ko ne zna za stid nema više ni dostojanstva, ni časti, i izgubio je sebe. Stid je neprijatan i mučan, jer boli, kao i telesni bol; ipak, stid je upozorenje da nam je potrebno očišćenje. Ko se više ne stidi – taj ne zna koliko je bolestan.

Nemoj bežati od stida – on nas vodi ka kajanju, oslobađa savest od nečistote, vraća nam osmeh i vraća nas dragim ljudima koje smo ožalostili. Stid nas čini boljim ljudima – on u nama i oko nas čuva i brani Carstvo nebesko.

Izvor: Znakovi pored puta

TV i seksualno sazrevanje dece

tv-i-seksualno-sazrevanje1Televizija ima ogroman uticaj na razvoj seksualnosti kod mladih. Ona moćno utiče na oponašanje zamršenih „ljubavnih“ veza kakvim obiluju TV-serije, i modela vanbračnih, površnih, nasilnih seksualnih odnosa bez imalo bliskosti i topline.

* * *

Na kongresu adolescentne ginekologije održanom u Italiji, sa zabrinutošću je naglašeno da prerana seksualnost dobija vrlo zabrinjavajuće razmere. Podsećajući da je do pre pedesetak godina pubertet u proseku nastupao oko 13. godine, profesor dr Đanbatista Masi kaže da se taj prosek sada spustio na osam ili devet godina. Jedna od posledica je niži rast devojčica jer, zbog prerane menstruacije, nastaju poremećaji u razvoju kostiju.

tv-i-seksualno-sazrevanje2
„Koliko trebam imati godina da bih se prvi put udala?“

Profesor Masi smatra da televizija, kao i film, novine i drugi mediji, prenose poruke pred kojima su deca bespomoćna, pa su tako i mališani od šest ili sedam godina bukvalno bombardovani slikama i podsticajima koji su u vezi sa seksom. Dovoljno je podsetiti se samo pojedinih reklamnih spotova. Na primer, da bi se prodao automobil pokazuju se delovi ženskog tela, a na kraju kao dominantna poruka ostaje seks. To, pre svega, deluje na najmlađe, a kod devojčica, zbog preteranog seksualnog stimulansa, pojačava se rad hipofize što podstiče lučenje hormona koji ubrzavaju pojavu prve menstruacije. Naravno, na raniji ulazak u pubertet utiče i obilnija hrana, veoma osiromašena zbog tehnološke obrade i puna hormona, što doprinosi bržem biološkom razvoju.

Nema više sumnje da televizija ima ogroman uticaj na razvoj mladih. Engleski istraživači Džejn Braun i Danijel Or su čak dokazali da što se više vremena provodi pred televizorom to se i ranije stupa u seksualne odnose i sve je više neželjenih trudnoća. Takođe, što se više gleda televizija, sve je i veća sklonost da se normalnim smatraju komplikovane „ljubavne“ veze kakvim obiluju sapunske opere, modeli vanbračnih, površnih, nasilnih seksualnih odnosa bez imalo bliskosti i topline. Ako tu nema roditelja koji je spreman i sposoban da pomogne detetu da razlikuje stvarnost od fikcije, neminovno je da će shvatanje seksualnosti kod mladih biti duboko poremećeno.

Prevremeni fizički razvoj vrlo ozbiljno brine stručnjake, jer na primer, desetogodišnjak koji je već obuzet željama i podsticajima kakvi su primereni odraslom čoveku, skoro neminovno će postati žrtva psihičkih trauma. I ne samo to. Taj razvoj ne proističe iz stvarne zrelosti, već je izazvan televizijskim modelima. Zbog toga su najmlađi uskraćeni za sve one važne stvari koje bi period detinjstva mogao da im pruži, da bi spremni mogli da stupe u doba adolescencije.

U mnogim emisijama vidimo devojčice u „seksi izdanju“ koje su već predmet želje. Kao da su već prave žene. A one to nisu. Po fizičkom izgledu, doduše, one jesu procvetale, ali u odnosu na svoje vršnjakinje iz ranijih vremena, u stvarnosti su još nezrele. Nekada, u sedamnaestoj godini, posebno su devojke sa sela bile spremne da postanu majke, jer su iskustvo sticale starajući se o mlađoj braći i sestrama, znale su kako se vodi domaćinstvo. Danas je zrelost, na žalost, samo prividna. I što je još gore, mnogima nije ni stalo da se ta deca pravilno razvijaju, bez žurbe i u skladu sa svojim stvarnim dobom.

tv-i-seksualno-sazrevanje3Televizija ne poštuje postepenost dečijeg razvoja, već neoformljene dečije umove prerano dovodi u dodir sa svetom odraslih, tako da deca gledaju nešto što ni u kom slučaju nije za njihov uzrast – činjenice i protivrečnosti života kao što su: preljuba, promiskuitet, razvod, homoseksualnost, incest, nasilje, sadizam… Istinama i činjenicama koje su i odraslima teško podnošljive bombarduju se adolescenti i deca koja su potpuno nespremna da rukuju tako „zapaljivim materijalom“. Rezultat toga je „kratki spoj“ centara za unutrašnju moralnu i duhovnu kontrolu ko zna koliko miliona dece pod uticajem preuranjenog sučeljavanja sa stvarnošću u kojoj odrasli žive – nakon čega sledi bežanje od ovih neizbrisivih aveti slepim ulicama alkoholizma, narkomanije, nastranog seksa i samoubistva.

Tako TV i drugi moderni mediji često stvaraju ciničnu, od svega već umornu, bezvoljnu, senzualnu, izopačenu decu, kojoj su oduzeti neophodni detinji i mladalački snovi nametanjem „stvarnosti“ televizijskog iskustva, te su „katapultirani“ u vizuelno odraslo doba mnogo godina pre nego što mogu da podnesu „preopterećenje mreže“.

Industrijalce ne zanimaju ničija deca. Njih zanima samo jedno – potrošnja robe. Nije potrebno biti stručnjak da bi se primetilo da TV-industrija, na putu do profita, eksploatiše i raspaljuje ljudsku požudu, taštinu i pohlepu. Ako roditelji ne zaštite svoju decu od neprestanog emocionalnog napada televizije, ko će to učiniti?

Prenešeno za Znakovi pored puta

Otac nastradalog

accident19U jednoj varošici došlo je do saobraćajnog udesa. Žrtva je bila okružena velikom grupom ljudi, tako da novinar nije uspijevao da priđe i vidi je. Tada mu je sinula ideja:

„Ja sam otac nastradalog!“ viknuo je. „Molim vas, pustite me da prođe! Ja sam otac!“

Gomila se razmakla i on je ugledao nastradalog. To je bio magarac.

Naravoučenije: „Ko odgovara prije nego čuje, to mu je ludost sramota.“ (Sveto pismo, Priče Solomunove 18:13)