Bez porodice

Vozeći kroz gužvu u gradu, svakodnevno zaustavljajući vozilo, moj pogled je privukao veliki oglas za film sa moje desne strane. Postavljen pomalo neprofesionalno, na zid uvučene zgrade, nije ga bilo jednostavno niti lako primijetiti; posebno ne u gradskoj gužvi. Za trenutak sam u mislima prešao 1600 km i našao se na livadi gdje sam prije trideset godina pronašao ovu knjigu, po kojoj je snimljen ovaj film koji se u kinima mogao vidjeti za Božić prošle godine.

Mala biblioteka moje seoske osnovne škole je doživljavala svoje sređivanje. Neželjene, zastarjele knjige, kojima nije bila mjesta u novom školskom programu, bile su izbačene. Ali bukvalno izbačene: na livadu u školskom dvorištu, onu livadu što se nalazi odmah do kuće Nebojše, mog drugara iz razreda. Uvijek smo mu zavidjeli što mu je kuća tik uz školu, što  i na najmanjem odmoru može otrčati u maminu kuhinju. Tu livadu smo koristili za jurnjavu i igru loptom, svi mi manji razredi jer je pravo igralište bilo uvijek zauzeto od starijih dječaka iz većih razreda. I baš na tu livadu, pokojni direktor Bobar vjerovatno – bilo je to vrijeme kada su sve odlučivali direktori škole – naredio je da se izbace te knjige i da učenici uzmu one koje žele. Ostatak su „podvornici“ (i meni je ta riječ danas čudna ali tako smo nazivali one koji su brinuli o čistoći škole) zapalili nakon našeg otimanja. Pokušavao sam da uzmem što veći broj knjige, žaleći se što i oni koji nikada nisu zavirili u biblioteku imaju jednako pravo na ovo blago. Među knjigama koje sam pronašao bio je i roman pod naslovom „Bez porodice.“ Napisao ga je Ektor Malo (Hector Malot), francuski pisac čiji se grob nalazi 20 km od mjesta na kome ovo pišem. Sa te livade u bučne ulice Pariza me vratila sirena vozača iza mene, koji je bio nestrpljiv da nastavi sa vožnjom.

U svojoj najpoznatijoj od šezdesetak knjiga, Malo piše o dječaku Remiju. Još uvijek se sjećam prve rečenice iz knjige: „Ja sam nahoče.“ Nisam mogao da razumijem značenje te riječi ni porijeklo te riječi. No sadržaj mi je pomogao: Remi je usvojen. Usvojitelji ga prodaju kao slugu putujućem boemu koji zarađuje predstavama sa psima i majmunom. Obilazeći gradiće Francuske i Engleske, i njega i njegove pse stiže umor, starost i smrt. Remi doživljava happy end usvojen u novoj porodici sa jednim od pasa gospodina Vitalisa.

Ne znam šta znači odrasti bez roditelja. Vjerovatno je to ružno iskustvo. Čuo sam za čovjeka koji je u svojoj četrnaestoj godini saznao da je usvojen. Od tada je njegov život krenuo putem ovisnosti o drogi i alkoholu. Sigurno da postoje i ljepša iskustva usvojene djece. Isto kao što postoje i djeca zlostavljana od strane vlastitih bioloških roditelja. Danas porodica doživljava ogromne modifikacije. Čini se da ona više nije bitna i važna kao što smo to mislili ranije. Ali za zdrav rast neophodni su čvrsti korijeni. A oni se nalaze i postavljaju u mirnom domu i zdravoj porodici. Veze i osjećanja koje se uspostave u domu i djetinjstvu, između roditelja i djece, ostaju za cijeli život. Volim ovaj Mešin opis susreta starog oca i odraslog sina:

„Prignuo sam se da ga poljubim u ruku, svi sinovi tako čine, ali nije dopustio, uhvatili smo se za mišice, kao poznanici, i to je bilo najbolje, izgledalo je prisno a nije pretjerano. Ali kad sam osjetio njegove ruke, još jake, na mojima, kad sam iz blizine vidio njegove sive, vlažne oči, kad sam prepoznao njegov krepki miris, drag mi od djetinjstva, zaboravio sam na svoju i njegovu zbunjenost, i djetinjim pokretom prislonio glavu uz njegova široka prsa, odjednom raznježen nečim što sam mislio da je davno nestalo. Možda me uzbudio sam taj pokret, ili blizina starčeva što je pokrenula skrivena sjećanja, mirisao je na jezero i žitna polja, možda je razlog bio u njegovu uzbuđenju, osjećao sam kako mu drhti ključnjača na koju sam se oslonio čelom, ili me savladala priroda, čudom oživjeli ostatak onoga što je moglo biti moja priroda, iznenadivši i mene samoga obiljem iskrenih suza. Trajalo je to samo trenutak, i još dok suze nisu počele ni da se suše, zastidio sam se tog smiješog djetinjeg postupka, jer nije odgovarao ni mojim godinama ni odjeći što sam je nosio. Ali sam, začudo, dugo poslije pamtio tu stidnu slabost kao beskrajno olakšanje: na čas samo bio sam izdvoje iz svega i vraćen u djetinjstvo, pod nečiju zaštitu, oslobođen godina, događanja, muke odlučivanja, sve je bilo predato u jače ruke od mojih, bio sam divno nejak, bez potrebe za snagom, zaštićen ljubavlju koja sve može. Htio sam da mu ispričam kako sam sinoć jurio mahalama uplašen griješnom uzbuđenošću ljudi, i sam otrovan čudnim mislima, uvijek je tako kad sam smeten i nesrećan, kao da tijelo traži izlaz iz muka, …  kako ništa više nije na svome mjestu, i zato tražim utočište na njegovim prsima, malen kao nekad.“

Dok pišem ova tekst, u sobu ulazi moj petogodišnji sin, žaleći se na neku od nepravdi koja mu je učinjena. Ne mogu da zamislim, ne želim, kako bi taj trenutak izgledao u životu nekog drugog dječaka njegovih godina, bez porodice.

Jevanđelje po majmunu

Prošle sedmice  pogledah poslednji nastavak popularne franšize o majmunima, Planet of the Apes. Toliko mnogo zanimljivih poruka u tom filmu. Dijelim nekoliko ideja kojih se još uvijek mogu sjetiti:
1. Razlike i različitost: govori se o dvije grupe bića, ljudi i majmuni. Možemo se pitati za šta nas sve mediji pripremaju kroz ovakve filmove, ali je jasno da su ljudi svjesniji danas potrebe za zaštitom onih koji su različiti i drugačiji. I kako i oni imaju prava i potrebe i slobode. I da, nisu u pitanju samo seksualne manjine, koje su dobile medijski prioritet, nego one druge i ostale o kojima se malo kada priča. 
2. Kritika imperijalizma i kolonizacije: nemoguće je ne vidjeti ideje holokausta izmiješane sa nacizmom i drevnim Rimom. Vojska maršira svako jutro i pozdravlja zaluđenog vođu uz (američku) zastavu i himnu. Prisilni rad bez osnovnih uslova za preživljavanje nije samo stvar prošlosti nego za mnoge sadašnjosti ali i strah da se ništa neće promijeniti ni u budućnosti.
3. Vrijednost i važnost porodice: da li je to zbog toga što su emocije „usađene“ u životinje pa one dolaze tako jako do izražaja? Ili jednostavno svaki put kad vidimo ljubav roditelja prema djeci mi shvatamo da je to ono suštinsko i najvažnije? Šta god bilo, jako moćno je prikazana ljubav Cezara prema svojoj porodici, čak i u njegovoj želji da ih osveti. Sa druge strane stoji vojni zapovjednik koji skreće umom nakon što ubija svog sina koji je napadnut virusom opake bolesti. Odnos roditelja i djece uveliko određuje cijeli naš život. Mislimo o tome i uradimo nešto pozitivno za naše najbliže i najdraže.
4. Evolucija i revolucija: tvorci filma očigledno vjeruju da su čovjekoliki majmuni stvarni preci homo sapijensa. Iako spominju mnoštvo biblijskih i evanđeoskih termina (o njima  kasnije), stoji misao da su ovi primati sposobni za mnogo više od onoga što smo do sada mislili o njima. Ne samo da nauče ljudski jezik, nego su i njihove analitičke sposobnosti daleko iznad nekih ljudi. Jasna je poruka da se evolucija nastavlja. Sa druge strane, kroz borbu za moć i podizanje revolucija ljudska vrsta stagnira i postoji mogućnost da nestane. Da bi to spriječili (neki) ljudi prihvataju uvriježeno mišljenje da jači opstaju i zbog toga žele da unište oni koje smatraju nižom vrstom. Među njima postoje i pozitivni primjeri, utjelovljeni u bolesnoj djevojčici koja nastavlja svoj život sa majmunima. Ona dobija simboličko ime Nova (novorođenje nastaje druženjem sa drugačijima) jer je ona drugačija od svog roda koji želi da uništi majmune.

5. Svaki film i priča imaju istu strukturu, još davno je to utvrdio Vladimir Prop. I ovaj ima heroja koji prolazi kroz svoje lične krize i borbu sa ”mrakom u sebi.” Kao i svaki pravi heroj, on pobjeđuje sebe (odustaje od osvete) i ostaje pozitivan do kraja. Nemoguće je ne vidjeti biblijsku sliku Isusa Hrista u Cezaru. Možda bi neki hrišćani na ovu rečenicu reagovali poput nekih Muslimana na karikature Muhameda. Kako god, i Cezar je razapet i žedan, a jedan iz njegove vrste – izdajnik – mu se ruga i zlostavlja ga. Cezar poziva svoje ne jedinstvo i uvjerava ih da su samo tako snažni. Za razliku od majmuna Kobe, uči ih da majmun ne smije ubijati majmune. Ima tu i mojsijevskih momenata: vođenje u obećanu zemlju i umiranje pred istom. Cezar je vidi izdaleka, oni sada mogu i bez njega, jer su druge potencijalne vođe spremne za svoj zadatak: Moris progovara na samom kraju, a Cezarov sin Kornelijus je spašen.
6. Zlo biva kažnjeno: u današnjem svijetu relativizacije, lijepo je podsjetiti se ove misli i pokušati vjerovati u nju. Zlo i nosioci istog neće trajati vječno. Za razliku od mnogih drugih filmova u kojima je za uklanjanje zla potrebna nadčovječanska snaga glavnog junaka, ovdje je drugačije. Zlo samo sebe uništava: vođu napada bolest i on izvršava samoubistvo, a sve ostale zatrpava lavina izazvana detonacijama. Da li je to naučavanje o postojanju božanske pravde ili o nasumičnom djelovanju sila priroda? Trenutak pokretanja lavine je previše tačan da bi bio slučajan.
7. Ideja žrtvovanja za druge je neizostavna u skoro svakom filmu. Zašto je to tako? Zašto je upravo ova ideja nezaobilazna i obavezna kao glavno pokretačko sredstvo najviših vrijednosti i najdubljih emocija? Jedan od odgovora na ovo pitanje je dao i Meša Selimović sledećim riječima: „Poslanstvo Isusa Hrista, svejedno da li se naziva Isus Hrist, Isus Krist ili Isapejgamber, to je najljepši i najplemenitiji simbol koji je čovječanstvo stvorilo. Otkako mi je dr Drago D. ukazao na njegovu ljepotu, sve do danas – mada već odavno ateista – nisam otkrio ništa ljepše i sadržajnije: čovjek koji svojom patnjom iskupljuje grijehe drugih ljudi – to je grandiozna moralna i poetska slika najvećeg humaniteta, i ostala je neokrnjena bez obzira na sve devijacije hrišćanstva.“ Kao ateista, on vjeruje da je čovjek stvorio ovaj simbol. Onim drugima je ovo istorijska stvarnost i činjenica. Krajnje je vrijeme da nas, koji vjerujemo u istinitost ovog simbola, on/On potakne u pravom pravcu djelovanja i razmišljanja.

PROMETEJ (1): Prometej, Kecalkoatl i Lucifer

prometej-kecalkoatl-i-lucifer-1

Više od 30 godina posle Osmog putnika (Alien, 1979), režiser Ridli Skot vratio se 2012. naučno-fantastičnom žanru filmom koji nosi naslov Prometej. Pred nama je prvi u seriji tekstova koji obrađuje niz tema povezanih sa sadržajem i porukama filma.

Izvesno je da film Prometej (2012) nije postigao uspeh ni kod publike ni kod kritike, ni u svetu ni kod nas. Međutim, premda nije prikladan za zabavu i opuštanje u letnje veče, njegov sadržaj i poruke zavređuju da se nad njima duboko zamislimo.

Nomen est omen. Naslov ovog filma danas zasigurno ne govori mnogo prosečnom gledaocu, pošto priča o Titanu koji se zbog čoveka sukobio sa samim Zevsom ne spada u obavezan školski program. Međutim, upravo taj polazni spoj koji je Skotov film ostvario – i nesrazmera – starostavnog imena Prometejevog, koje ponire u mitske početke čovekove istorije, i naučno-fantastične projekcije mita u neizvesnu budućnost čoveka, taj dakle spoj naizgled nespojivog, predstavlja izazov da se damo u potragu za mitskim i simboličkim Prometejem.

Kroz ovaj napis putujemo u prošlost, i istražujemo tek neka od mnogobrojnih ovaploćenja Prometeja u filozofiji, književnosti, nauci i stvarnosti. Na kraju ćemo, upoređujući različite verske tradicije i različita tumačenja Prometejeva lika, otkriti zlatnu nit koja spaja jedan drevni mit sa našom stvarnošću, kao i sa nekim shvatanjima o budućnosti ljudskog roda. Mit o Prometeju postaje alegorija, odnosno simbolička priča o svekolikoj čovekovoj civilizaciji, legenda koja nagoveštava, kao što je naslutio Andrićev Goja, i planirani ishod čovekove odiseje u svemiru.

Prometej u mitu i književnosti

Obično smatran autentičnom tvorevinom grčke civilizacije, što osporavaju neka komparativna izučavanja, Titan Prometej predstavlja kulturnog junaka, odnosno više ili manje mitologizovanog (tj. neistorijskog ili poluistorijskog) prosvetitelja koji je udario temelje civilizaciji jednog naroda ili plemena. Kulturni heroji objedinjuju u sebi dve osnovne karakteristike – moć i znanje – i zato su često bogovi, polubogovi ili bar heroji.

Grčki mit predstavlja Prometeja kao božansko biće. On pripada Titanima, predolimpijskoj generaciji bogova. Sin je Titana Japeta, dok za majku srećemo različita imena. 12 Titana, predvođeni Hron(os)om, tj. Saturnom, svrgavaju svog oca Urana (grč. „nebo“). Za vreme svoje vladavine, koja se naziva i „Zlatnim dobom“, Hronos („vreme“) stvara i ljude; u ovo najsrećnije vreme čovečanstva, ljudi žive složno i nisu im potrebni zakoni i pravila. Hrona će svrgnuti sopstveni sin Zevs. U toj borbi bogova (na grčkom „Titanomahija“), Prometej je jedini Titan na Zevsovoj strani, zbog čega stiče Divovu naklonost. Međutim, Prometej će se usprotiviti Zevsu i konačno postati njegov suparnik.

Ime Prometejevo suprotnost je imenu njegovog brata, Titana Epimeteja. Naime, kako piše Žaklina Dišmen, Hesiodov (Poslovi i dani, 8. vek pre Hrista) i Eshilov tekst (Okovani Prometej, 525/524-456 p.n.e.) dokazuju kako je Prometej (grč. Prometheus) „onaj koji predviđa“, „pronicljiv“, dok Epimetej (grč. Epimetheus) „kasno shvata“. Mudrost i inteligenciju Prometejevu iščitavamo tako već u njegovom imenu.

Prometej će doći u sukob sa Zevsom u nekoliko prilika (Robert Grevs, Grčki mitovi, Nolit, 1991; v. „Deukalionov potop“ i „Atlas i Prometej“), od kojih izdvajamo dve najčešće obrađivane:

1. Prometej je naučio ljude da prevare Zevsa prinoseći mu za žrtvu kosti prekrivene masnoćom, da bi za sebe zadržali meso.

2. Zevs namerava da uništi ljude jer nije zadovoljan kako ih je načinio. Prometej teži da zaštiti ljude: najpre ih spasava od Zevsovog potopa, a potom na prevaru sa Olimpa ljudima donosi vatru koju im je Div bio uskratio. Po drugoj varijanti (npr. Platonov Protagora), kada je Zevs naložio Epimeteju i Prometeju da ljudima i životinjama razdele veštine i sposobnosti neophodne za život, nepromišljeni Epimetej podelio je sve darove životinjama, ne ostavivši ljudima ništa. Tada se Prometej osmelio da sa Olimpa ljudima prokrijumčari vatru i veštine. Zbog toga Zevs kažnjava Prometeja i okiva ga na litici Kavkaza da mu orao kljuje jetru, koja se sutradan obnavlja. Prema retkim „pesimističkim“ verzijama, kakva je Eshilova, Zevs na kraju baca Prometeja u ponor Tartara. Većina verzija pružaju drugačiji, svima poznati hepiend: Herakle, Zevsov sin i polubog, posle mnogo vremena oslobađa Prometeja, kome Zevs dozvoljava povratak na Olimp.

Od suštinske je važnosti za dalje razlaganje motiva mita i njegovo tumačenje da primetimo kontradiktoran odnos klasičnog mita prema Prometeju. Naime, Prometej se usprotivio Zevsu, i zato je kažnjen. Mit ga optužuje za hibris, tragičnu krivicu u odnosu na bogove i poredak sveta. Međutim, u mitu i klasičnoj tragediji, hibris nije krivica grešnika, nemoralne osobe, kao u hrišćanskom poimanju prestupa prema Bogu, već prestup granica koje su postavljene nekom biću. Hibris predstavlja smelost, gordost kojom čovek ili božanstvo seže ka većoj slobodi izbora ili većoj moći, suprotstavljajući se time poretku svemira i bogovima iznad sebe.S druge strane, klasična varijanta mita o Prometeju pripisuje titanskom „krivcu“ plemenite osobine, plemenit cilj, uzvišenu nameru. Prometej se zamera bogovima da bi pomogao ljudima, i to ima prelomnu ulogu u čovekovoj sadašnjosti i budućnosti. Dakle, odnos klasičnog mita prema Prometeju je ambivalentan, dvostruk: ovaj Titan istovremeno je kriv bogovima, ali zaslužan u očima ljudi.

Ako je tako, kakav zaključak, kakvu konkluziju izvlačimo iz ovih dveju premisa o Prometeju? Svakako onu koji će izvući većina tumača od renesanse ovamo: da je Prometej pozitivan i plemenit čovekoljubac, dok je krivac onaj bog koji ga kažnjava, koji ga je svojom nečovekoljubnošću naterao na čin prevare i krađe, i o čije zakone se Prometej ogrešio – pravi krivac je dakle Zevs. Prema tome, neophodno je promeniti poredak u kom plemeniti Prometej strada, a tiranin Zevs ga kažnjava. Potrebna je prometejska revolucija, prevrat na Olimpu.

Prometej se u antičkim obradama i svim kasnijim tumačenjima javlja kao hrabri čovekov dobrotvor jer se suprotstavlja bogovima da bi čoveku pomogao da se usavrši kao biće. Štaviše, Karl Marks vidi u Titanima prve proleterske mučenike koji stradaju u sukobu sa Zevsom, simbolom tiranije. Marksističko i mnoga ateistička iščitavanja mita o Prometeju prepoznaju u Zevsu utelovljenje religije uopšte, koja unazađuje čoveka. Zevs je antihumanistički negativac; njegova tiranija opravdava Prometejevu krađu, koja se, iz perspektive čoveka, proglašava junačkim delom. Prometej tako postaje božanski hajduk, Robin Hud u ratu sa tiraninom s Olimpa.

Kulturni heroji koji varaju, kradu i lažu javljaju se u iznenađujuće velikom broju mitova o stvaranju sveta. Štaviše, značajan broj plemena na svim kontinentima čuva priču o kradljivcu vatre, kog ujedno smatraju i kulturnim herojem. To su najčešće životinje: pauk (mama Pauk kod Indijanaca), kojot (severozapad SAD), gavran (pleme Thinlikeet), bogomoljka (Bušmani), itd.

prometej-kecalkoatl-i-lucifer-3Bogovi varalice

Višestruka Prometejeva obmana Zevsa u korist čoveka (prinošenje žrtava, potop i otimanje vatre i veština) predstavlja neke od mnogobrojnih paralela između Prometeja, srednjeameričkog Kecalkoatla (Kukulkana) ili Pernate zmije, i, najčešće, biblijskog Sotone, čije ime, hebrejski satan, znači doslovce „suparnik“. Svi se oni u napisima sledbenika Novog doba nazivaju „božanstvima varalicama“.

U srednjeameričkim indijanskim kulturama, Kecalkoatl (na astečkom jeziku nahuatl od quetzalli, „skupoceno pero“, i kóatl, „zmija“) poseduje status kulturnog junaka. Javlja se na spomenicima počev od prvog veka pre Hrista kao bog civilizacije i učenosti. Širom Srednje Amerike, astečkog Kecalkoatla obožavali su Maje kao Kukulkana, narod Kiče kao Gukumaca, kao i Olmeci, Mišteci i Tolteci, kod kojih je bio bog Jutarnje i Večernje zvezde. Codex Cospi (slike 9-11), upućuje na Kecalkóatla kao personifikaciju planete Venere i njene razorne moći, a tako i Codex Borgia (slika 24 do 46). Poređenja radi, u Vulgati, Jeronimovom prevodu Biblije na latinski jezik, stih u starozavetnoj Knjizi proroka Isaije 14:12 („Kako pade s neba, zvezdo Danice, kćeri zorina?“), koji hrišćanski tumači primenjuju na Sotonu, govori o Luciferu, odnosno „zvezdi Danici“. U hebrejskom originalnom tekstu Knjige proroka Isaije 14:12 reč heilel – koju Đura Daničić prevodi sa „zvijezdo danice“ – pre svega znači „sjajni“. Reč heilel prevedena je u Vulgati, najpoznatijem katoličkom prevodu Biblije na latinski, kao Lucifer – što je na latinskom ime zvezde Danice. Lucifer na latinskom doslovce znači „svetlonoša“. Poređenja motiva radi, Prometej krade vatru i često je u likovnim umetnostima predstavljen upravo kako bakljonoša. Samog Kecakloatla su srednjeamerički narodi zvali „bogom Jutarnje i Večernje zvezde“, tj. Bogom zvezde Danice! U svim trima kulturama, moralno ambivalentan bog/anđeo povezuje se s vatrom i svetlošću, koja time i sama postaje ambivalentna, dobra i zla. Ambivalentnost vatre jedan je od dominantnih motiva u Mobi Diku Hermana Melvila.

Pernata zmija Kecalkatl upućuje takođe na zmiju iz Biblije: već u 3. poglavlju Knjige postanja ili 1. knjige Mojsijeve, Sotona pristupa Evi, pramajci ljudi, u vidu zmije. Od tada, od korica do korica Biblije, zmija postaje isključivi simbol ovog Božijeg suparnika, kao i zla i smrti koje je „darovao“ čoveku (v. između ostalog Otkrivenje 12:9 i 20:2).

U astečkom periodu, Kecalkóatla obožavaju kao prvog među sveštenicima, tvorca kalendara i knjige, zaštitnika zlatara i zanatlija ; drugi dodaju da je on ljudima otkrio kukuruz i uputio ih u farmakopejuSlično tome, Eshilov „okovani Prometej“ hvali se da je za čoveka učinio sledeće:

  • Spasao ga od Zevsove namere da uništi ljudski rod kao neuspeo pokušaj;
  • Dao mu vatru kao osnovu zanata i privrede;
  • Dao mu razum i inteligenciju, dok je do tada bio bezuman i neuk kao životinja;
  • Naučio ga slova i brojeve;
  • Pokazao mu kako da pripitomi životinje;
  • Pokazao mu osnove rudarstva i metalurgije;
  • Naučio ga tajnama farmacije;
  • Naučio ga raznim magijskim veštinama.

Na kraju svoje tirade (Okovani Prometej, II. episodija, I. pojava), Eshilov Prometej rezimira: „veštine sve Prometej dade ljudima.“ Ovu podudarnost između Kecalkoatla, Prometeja i Sotone potvrđuje viševekovno humanističko i antibiblijsko shvatanje koje Sotonu veliča kao začetnika ili bar simbol početka ljudske civilizacije kroz svojevrstan evolucioni skok. Drugim rečima, po ovom shvatanju, zmija je oslobodila čoveka od Božijeg autoriteta, i omogućila mu nekakav napredak. Kakav napredak? Čovek je po ovom ateističkom tumačenju napredovao zahvaljujući tome što je poslušao Sotonu, a odbacio Boga. Sotona – zmija – tako je dobrotvor čoveka koji ga je naučio da će mu biti bolje ako ne sluša Boga koji ga je stvorio, već slušajući zmiju, Božijeg suparnika. Primera radi, a takvih primera izuzetno je mnogo, u jednom uglu Marsovog polja u Parizu, nedaleko od Ajfelove kule, nalazi se spomenik u čast donošenja „Deklaracije o pravima čoveka i građanina“ u vreme Francuske revolucije. Sa desne strane spomenika nalazi se duborez koji prikazuje Adama, Evu i zmiju kod drveta poznanja dobra i zla. Zmija je za inicijatore revolucije i čuvare njenih tekovina veliki simbol čovekovog napretka, i one u našim krajevima nekada popularne reči „progres“, iako Biblija i istorija pokazuju da je zmija čoveku donela smrt, nesreću, degradaciju, otuđenje od Boga.

Zanimljivo je uvideti da je Biblija gotovo jedina verska knjiga na svetu koja zmiji daje jasno negativno značenje, dok većina drugih religija sveta, poput egipatske (gde je bilo više zmijolikih božanstava) ili hinduizma, veliča zmiju kao moćno božanstvo. U mnogim kulturama je zmija simbol kraljevske vlasti, mudrosti i okultnog znanja. Zanimljivo je da je u Malom princu, voljenoj knjizi dece i odraslih, pisac Antoan de Sent-Egziperi, pripadnik poznatog tajnog društva, dao zmiji ulogu moćnog i mističnog bića koje zna sve tajne: na kraju ovog dela, Mali princ zahteva od zmije da ga ujede kako bi umro na zemlji, a zapravo nastavio da živi u svemiru i tako se vratio na svoju malu planetu.

prometej-kecalkoatl-i-lucifer-2Pored pomenutih, jedna druga važna paralela između Prometeja i Kecalkoatla sastoji se u tome da se obojici pripisuje stvaranje čoveka! Pausanija, grčki putopisac i geograf iz II veka naše ere pripoveda u svom Opisu Grčke (Periegesis, 1.30.2) da je u njegovo vreme čuvena Akademija pored grada Atine imala običaj da organizuje trke sa bakljama u čast boginje Atine i Prometeja – kradljivca vatre – kome su načinili i oltar pri samoj Akademiji. Takmičari su trčali noseći baklju, koja nije smela da se ugasi sve do cilja. Ne podseća li nas ovaj običaj na atletsku disciplinu štafete i olimpijsku baklju? Paralele između prometeizma i olimpizma toliko su brojne da zavređuju poseban napis, i sama ikonografija olimpizma svedoči o tome. Isti Pausanija nam kaže kako je posetio mesto Panopeja u Fokidi (Periegesis, 10.4.4.), gde se pored puta nalazi građevina za koju se ne zna tačno da li je posvećena Asklepiju ili Prometeju (povezanih preko zmije i farmacije). Iza te građevine je klanac na čijem dnu se nalaze dve velike stene sastava i boje gline, koje, tvrdi Pausanija, mirišu kao ljudska koža. Od njih, prenosi on, kažu da je Prometej načinio ljude.

Pored raznih drugih paralela između Prometeja i Kecalkoatla, koje uključuju i priču o globalnom potopu, još jednom istaknimo etički dualizam koji im je svojstven. Prometej čini dobro ljudima, ali putem prevare, kroz jasan hibris, drsku smelost spram bogova; Kecalkoatl je istovremeno dobročinitelj čovečanstva, ali je i prikazan sa trnom u ruci kojim pušta sam sebi krv, jer je on inicijator žrtvovanja ljudi.

Kukulkan/Kecalkóatl po jednoj je verziji stvorio ljude od gline, a po drugoj od zdrobljenih ljudskih kostiju nađenih u podzemlju, koje je poprskao svojom krvlju. Tako je Kecalkóatl za Asteke otac sadašnje loze čovečanstva, baš kao i Prometej za grčku civilizaciju. Stvaranje čoveka od gline, ali od strane Stvoritelja, a ne Sotone, dominantan je motiv u Bibliji: „I stvori Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni ; i posta čovek duša živa.” (1. Mojsijeva 2:7)

Za vavilonski spev Enuma Eliš, boginja Ninhursag stvorila je ljude od gline. Kultura Joruba u Afici veruje da je bog Obatala tako stvorio ljude. Kod drevnih Egipćana, ovnoliki bog Hnum stvorio je ljude od gline i vode iz Nila. U jednom kineskom mitu, boginja Nuva stvorila je ljude od blata i gline.

Specifičnost biblijskog Sotone

Pored svih pomenutih sličnosti između Prometeja, Kecalkoatla i Sotone, postoji među njima i suštinska razlika nad kojom se valja zamisliti, a koju često prećutkuju oni koji naglašavaju njihove sličnosti: Prometej i Kecalkoatl pripadaju mnogobožačkim verskim sistemima, i deo su kosmogonija koje afirmišu mnogobrojne bogove, generacije bogova i borbe među njima, kao i ambivalentnost dobra i zla u njihovom karakteru i postupcima. Etička ambivalencija Zevsa, Prometeja ili Kecalkoatla uklapa se u takvo gledište o dobro-zlim bogovima. Takvi bogovi i njihovi postupci u svom su verskom sistemu predstavljeni u najmanju ruku kao etički neutralni, ako ne i pozitivni.

Naprotiv, biblijski Sotona, Božiji suparnik, koga sledbenici Novog doba nazivaju Luciferom, ponikao je iz kosmogonije koja stvaranje sveta jasno pripisuje jednom jedinom Bogu, jer drugih bogova ionako nema. Taj je Bog Stvoritelj svega živoga i svih svetova, pa i anđela (uključujući i nekad plemenitog heruvima zaklanjača koji se kasnije pobunio i postao Sotona). Bog je čoveka stvorio potpuno savršenog i sebi sličnog („po obličju Božijemu stvori ga, muško i žensko stvori ih“; 1. Mojsijeva 1:27), savršeno uklopljenog u zajednicu svih živih bića o kojima je trebalo da brine kao Božiji zamenik, tako da čoveku kakav je izašao iz ruke Stvoritelja nisu bile potrebne dorade i prepravke jednog pobunjenog anđela. Stoga je Sotonin uticaj na čoveka predstavljen u Bibliji jasno negativno, kao kvarenje, nazadovanje. Prema tome, nije tačno da ove tri varalice imaju isti status u pripadajućim verskim sistemima i u pripadajućim pripovestima o stvaranju sveta. Politeistički sistemi Prometeju i Kecalkoatlu daju status bogova, dok je Sotona u Bibliji samo stvorenje, pobunjeni anđeo heruvim, koga gordost i samoljublje zaslepljuju za činjenicu da je sav njegov sjaj i mudrost dar savršenog Boga.

Biblijski Sotona ubeđuje čoveka da će, ne slušajući Boga, i sam biti kao Bog, dakle nešto više od stvorenja, projektujući tako na čoveka sopstvene ambicije. Ironičnost ove laži iz 1. Mojsijeve 3:5 sastoji se u tome što je, kako čitamo dva poglavlja ranije, u 1:26, sam Bog čoveka sazdao „po svojemu obličju”, namenivši mu tako od početka da bude „kao Bog, koji će biti gospodar i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji”. To je, očigledno, mnogo više od onoga što čovek jeste i može od kada je poslušao zmiju-Sotonu, koga sam Isus Hristos naziva „ocem laži“ i „krvnikom ljudskim od početka“ (Jevanđelje po Jovanu 8:44). Dakle, Bog čoveku nudi da bude „kao Bog”, a Suparnik malo kasnije laže da Bog to ne želi i da je on – sotona, šejtan, pobunjeno stvorenje, ne Bog – kadar da čoveku ponudi više od Onog ko ga je stvorio.

Tatjana Samardžija, Znakovi pored puta

Bibliografija:

1. Arnaud Decroix, „De Prométhée au Christ: un chemin de passage de la mythologie à la religion“, Créatures et créateurs de Prométhée, 2010, 19-29
2. Jacqueline Duchemin, Prométhée, Paris, Les Belles Lettres, 2000.
3. Eshil, Okovani Prometej, Rad, Beograd, 1960, prev. Miloš N. Đurić
4. Robert Grevs, Grčki mitovi, Nolit, 1991.
5. Marks i Engels, O književnosti, Prosveta/Nolit/Zavod za udžbenike, Beograd, 1978, str. 85
6. http://www.empireonline.com/interviews/interview.asp?IID=1507
7. http://www.perseus.tufts.edu/hopper
8. http://en.wikipedia.org/wiki/Olympic_flame

50 razloga zašto bi žene trebale da bojkotuju „50 nijansi sive“

Fifty_shade_abuseKada je ovaj roman prvi put objavljen kao ebook (kakvih imate hiljade besplatnih na svim internet knjižarama), kritika ju je opisala kao „slabo napisano štivo,“ „depresivno“ i kao „lošu šalu.“ Ali, ne lezi vraže (bukvalno). Bilo je potrebno samo „malo“ dobre reklame i odjednom se knjiga prodaje u 100 miliona kopija i prevodi na 52 jezika (na naš jezik ju prevodi Laguna). I onda, naravno, slijedi film koji će pred dan zaljubljenih biti pušten u prodaju, tj. pojaviti u kinima.

Sadržaj knjige / filma počinje interviewom koji 21-godišnja studentkinja Ana (Dakona Johnson) pravi sa tajanstvenim mladim milijarderom koji se zove Christian Grey (James Dornan). U njemu preovlađuju opisi njihove ljubavne veze sa eksplicitnim prikazima seksualnosti. Ali tu nije kraj: film kulminira njegovim zahtjevom da potpiše dokument kojim pristaje da bude njegov seksualni partner udovoljavajući svim njegovim perverznim željama i kojim obećava da nikome ništa neće otkriti. U suštini, film je promocija sadomazohizma u seksualnosti – onog što se naziva BDSM (bondage / discipline / submission / masochism). Happy end ovog filma je što ona u svemu tome uživa.

Podmitivši nekoga iz Motion Picture Association of America (udruženja koje stavljaju oznake na filmove i time ih preporučuju / sprečavaju u gledanju određenom uzrastu) ovaj film umjesto N-17 (zabranjeno mlađima od 17 godina) dobija R oznaku prema kojoj film može gledati bilo ko uz pratnju starije osobe. Idealno za biznismene željne perverzije da nastave zavoditi tinejdžerke! Poklon za Valentinovo, npr. 

135-55654-movies-1384212834

Poruka ovog filma za sve klinke ovog svijeta, a posebno onog njegovog dijela gdje izopačeni pogledi još uvijek nisu uhvatili dovoljno korijena: skroz je „cool“ biti seksualna robinja, nekome ko te zlostavlja, posebno ako je on zgodan, bogat i ima svoj helikopter. Djevočice i djevojke, prije nego „progutate“ ovu priču, porazgovarajte malo sa nekom od zlostavljanih žena i uvjerite se kako takve situacije poznaju sve, samo happy end ne.

24Kao što J. Lee Grady piše, to je potpuno izopačenje ljubavi. Christian kupuje Ani dijamantnu narukvicu da joj pokrije ožiljke na rukama. Ali definitivno najbizarnija scena u filmu je trenutak kada mu se Ana vraća, nakon što ga je napustila rekavši: „Fizički bol koji mi nanosiš nije loš koliko bol da te izgubim.“ Svaki psiholog će vam reći da je mentalitet žrtve zlostavljanja kojoj je ispran mozak takav da vjeruje da je pažnja koju dobija od zlostavljača bolja nego biti bez pažnje.

Možda nema 50 razloga za bojkotovanje ovog filma, ali 5 sigurno ima. Da ih ima i manje, žene, majke, žrtve zlostavljanja iz sigurnih kuća, posebno glasne feministkinje, bi trebale da dignu glas protiv. Jer porno industrija i perverzni bogataši zasigurno neće.

P.S. Charlie Hunnam je bio prvi izbor glumca za Christiana u ovom filmu, ali jem i pored lične velike želje da glumi u ovom filmu, odustao. Imao je, prema njegovim riječima, „nešto kao, iskreno, poput nervnog sloma,“ zbog scena koje je trebalo da odglumi.

Pametnoj i ovoliko dosta.

Hobit: Bitka pet armija

hobbit-3-posterVjerovatno je do sada toliko napisano i ispričano o Tolkinu, Džeksonu, Gospodaru prstenova i Hobitu da se pitate može li se išta novo o tome napisati ili reći. Ne znam da li će vam ovo zvučati novo ili ne, ali želim da podijelim svoje utiske o ovom, nedavno odgledanom, filmu.

Nekima će to zvučati čudno, ali postoje i oni roditelji koji su se pitali da li su filmovi poput Harry Pottera te Džeksonovih trilogija adekvatni za djecu? Iako se radi o različitim žanrovima, njihov globalni uspjeh ih stavlja ovdje u istu ravan, po ovom pitanju. Jedna od najvećih kritika je bila prevelika doza okultizma i spiritizma koji provijava kroz ove filmove, posebno u ekranizaciji Roulingovih knjiga. Definitivno da je Harry Potter problematičniji jer djecu stavlja kao glavne aktere cijele priče (čitaj okultizma i spiritizma) predstavljajući sve to samo kao zabavu. I sam mislim da je ovaj aspekt problematičan i u Hobit trilogiji, sa hrišćanskog aspekta. Naravno, ako ste nominalni hrišćanin koji redovno gleda u šolju i karte tragajući u njima za smjernicama i odgovorom a Sveto pismo smatrate knjigom bajki koju čitaju dokone babe, onda će vam sve ovo zvučati kao notorna glupost.

Ali, kad Džeksonove filmove posmatrate kao savremeni oblik pričanja bajke, moram priznati da ja u njima uživam. Lijepo je upustiti se u dvoipočasovnu avanturu i isključiti se na kratko iz stvarnosti. No, i kao takva, bajka prenosi određene poruke i ima uticaj. Zato je i tokom gledanja filmova potrebno držati mozak uključenim, čak i kada je većina sadržaja izmišljena.

A u Hobitu su izmišljeni zmajevi i čarobnjaci, patuljci i vilenjaci. Ali sukob različitih (pet) armija zbog zlata i nije baš. Možete misliti na stratešku geografsku tačku, crno zlatu, naftu, ili ono, obično žuto. Koje god da zamislite, rezultat je isti: kao i u Hobitu, malo ko drugima pomaže zbog njih ili njihove potrebe, uglavnom je to zbog ličnog interesa. I onda, međusobni sukobi onih koji i nisu u sukobu i pored pretećeg sukoba protiv zajedničkog neprijatelja. Daleko od izmišljenog, na žalost.

Još jedna velika istina koju izgovora kralj Torin, kada ga njegovi patuljci pozivaju da pomognu Dainu, je vrijedna pomena. „Život je jeftin.“ Dok zajedno sa Tranduilom posmatram mrtve vilenjake saučestvujem s njim na kratko. Ali mi gledaoci, generalno, ne žalimo. Jer to je samo film. I isto se ponašamo i kada čujemo o pobijenima u bombaškom napadu, nastradalima u saobraćaju, ubijenima u pljački… U potpunosti se slažemo sa Torinovom rečenicom, skoro da imamo isti njegov pogled i nezainteresovanost – iako nismo napadnuti zmajevskom bolešću.

Bolg / Azog

I posebno dobro, apokaliptički, prikazano jeste zlo zla i zloba zlih. Oduševljenost kojom Bolg i Azog ubijaju i mrze je zastrašujuća. Oni predstavljaju utjelovljenje zla, svetopisamskog sotonu. No, mi vjerujemo kako i đavolu ponekad treba zapaliti svijeću. A biblijski opis jeste da je on lažov i otac laži. Njegovo predstavljanje u liku smiješnog bića sa repom i rogovima jeste skup previd u borbi s ovim arhineprijateljem Boga i ljudi.

Negativne aluzije bih završio prelijepom rečenicom koga drugog nego kralja Torina koji,  izborivši se sa svojim negativnim alter egom, sve nas podsjeća: „Kad bi bilo više ljudi kojima je dom dragocjeniji od zlata svijet bi bio mnogo bolje mjesto.“