DUHOVNA MISAO
©️ Želimir Stanić
“Volim da porazgovaram, od razgovora sve postane svjetlije i svježije, kao da se prozori na kući otvore. O čemu volim da govorim? O svemu što ljude i mene zanima. O životu, o prirodi, o radu, o smrti (i o smrti, zašto ne, smrt je važna koliko i život), zaista o svemu, jer teško da ima stvari o kojoj čovjek nikad nije pomislio. Nisam naročito pametan, niti mislim da je to važno, važnije je da je čovjek pravedan i da se ne truje ružnim mislima.” (Selimović)
Vrijeme
Slobode kao da polako ponestaje …
Znam da već uveliko kasnim ukoliko želim da se pridružim globalnim protestima protiv ACTA-e iliti trgovinskog sporazuma protiv falsifikovanja. Da kažem kako sam bio zauzet drugim obavezama, bio bi to vjerovatno samo dio istine. No, budući da sam jedan od onih koji svoje ideje širi internetom, činjenica da bi mi ga neko mogao zabraniti zaista me uzdrmala. No problem je što je ovdje u igri više od interneta. Tako dakle, ovo važi za sve nas: bolje ikad nego nikad - STOP ACTA! (više…)
Život
Vjerujem
Kada god stigne do mojih ušiju ta ružna vijest, kako je neko sa ove zemlje prestao da diše, da postoji, da se bori za život i vazduh (kao što je to jutros), ja se duboko zamislim. U tom trenutku mi dođu na pamet riječi mog pokojnog đeda Đorđe, riječi koje je on veoma često izgovarao. Nije on bio nešto posebno religiozan čovjek, (više…)
Život
Komšije smo!
Dogovorivši se nešto sa gospodinom koji stanuje u zgradi odmah do moje, u istoj ulici, ja sam zaboravio to da ispoštujem. Par dana kasnije sam ga sreo, sjetio se dogovora i mog zaborava, pa sam mu se izvinio. Na moje izvinjenje, on je odgovorio: "Ma sve je u redu, komšije smo." (više…)
Život
Ako dakle vi zli budući…
Znam da je Nova godina iza nas, čak i kineska, ali ova slika nije podsjetnik na nijednu od njih. Kao što to obično biva, ova slika ne znači mnogo van njenog konteksta. A kakav je kontekst ove slike, pročitajte u nastavku ovog teksta. (više…)
Prenosim
POZNANICA, PETRA, U POTRAZI ZA THE ISKUSTVOM
Nalazim se na pretrpanom partiju u centru grada. Napakovani smo kao sardine. Razgovaram sa mladom damom, Petrom. (Volim retka imena. Razmišljam kako ne poznajem nijednu Petru stariju od 5 godina.) Priča mi da se, uprkos kul poslu i sjajnim prijateljima, oseća nesrećnom. Pitam je šta misli pod „nesrećnom“. Kaže mi da je izgubila fokus u životu; budi se letargična i često uhvati sebe kako plače bez nekog posebnog razloga. (Dok priča razmišljam da, koliko se sećam, ovo jesu simptomi depresije.) Kaže, mislim da se tako osećam jer mi je život nekako postao ustajao. Živi u istom stanu već 3 godine, i vreme je da ga promeni. Zasitila se svog posla i potrebna joj je promena. Njeno rešenje za ovaj problem je da se preseli u Pariz kako bi osvežila svoj život. Oseća da joj treba neko novo iskustvo. (više…)