“Ima na Balkanu jedna zemlja koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde nezaposelni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u vaterpolu, rukometu, tenisu, ili košarci. Svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde osmočasovno radno vreme traje 12 sati. Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde su novinari slobodni da napišu šta god im se naredi. Gde je svetka kriza dobila državljanstvo. Gde su javne nabavke tajne, a drzavne tajne javne. Gde se ratovi nikad ne završavaju. Gde se istorija ponavlja svaki dan. Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili. Gde je strana valuta uzeta za domaću. Gde preziru ateiste, a psuju Boga. Gde pametne proglašavaju ludacima, a ludake sposobnima. Gde nepismeni pišu istoriju. Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija regularno stanje. Gde vlast prezire građane kao nepoželjne svedoke. Gde se živi od budućnosti, jer na sadašnjost nemamo pravo. Gde se svako svakome smeška, a niko nikome ne želi dobro. Gde sudski postupci traju duže od života. Gde su samo poplave način navodnjavanja. Gde prizivaju diktatora, a demokratiju smatraju porezom na budale. Gde smatraju da će zemlja duže napredovati, ako što više nazaduje.
Pa ti budi normalan i preživi. Sreća je što je takvih sve manje. Normalni svakako nikom nisu potrebni. A i sam život je najveći paradoks. Živiš da bi umro, reći će nam oni koji misle da je vreme beskonačno, a vlast besmrtna.”
