Poslije smrti jedne starice na gerijatrijskom odjeljenju male bolnice kraj Dandija u Škotskoj, sestre koje su raspremale njenu sobu našle su među njenim bezvrijednim stvarima jednu pjesmu koju je ona napisala. Kvalitet i sadržaj poeme su impresionirali sve zaposlene, tako da su svi uzeli kopije za sebe. Ova jedina zaostavština te starice budućim pokoljenjima objavljena je u Božićnom izdanju časopisa za mentalno zdravlje Sjeverne Irske. Ova nepoznata starica je u svojoj poemi istakla da svi mi ostavljamo “Neke otiske u vremenu”…
Poema jedne starice
Šta vidiš, sestro, šta vidiš?
O čemu razmišljaš dok u mene gledaš?
Mrzovoljnu staricu, ne mnogo mudru,
Obično nesigurnu, odsutnog pogleda,
Što prosipa hranu i nikad ne odgovara kad
Joj vrlo glasno kažeš: “Kad bi bar pokušati htela!”
Koja kao da ne primećuje ono što ti radiš
I neprekidno gubi čarapu ili cipelu…
Koja te, braneći se ili ne, pušta da radiš kako ti je volja,
Na kupanju i hranjenu, ispunjavajući dugi dan…
Da li o tome razmišljaš? Da li je to ono što vidiš, sestro?
Zato, otvori oči sestro jer, u mene i ne gledaš.
Reći ću ti ko sam, dok ovde ovako tiho sedim,
Čineći što od mene očekuješ, jedući kada ti to tražiš.
Ja sam malo desetogodišnje dete…s ocem i majkom,
Braćom i sestrama, koji se međusobno vole.
Mlada devojka od šesnaest godina, s nogama koje imaju krila,
Koja sneva kako će uskoro sresti čoveka koji je voli.
Nevesta, ubrzo u i dvadesetoj moje srce poskakuje srećno,
Sećajući se zakletve koje sam obećala da ću održati.
A onda, sa dvadeset i pet,
Imam svoje dete, nekoga kome sam potrebna
Da ga vodim i obezbedim mu srećan dom.
Žena od trideset, uz decu, brzo odraslu,
Međusobno vezanu nitima koje će trajati.
U četrdesetoj , odrastoše moji mladi sinovi i odoše,
Dok je uz mene muž, koji brine da ne tugujem.
A onda, ponovo, u pedesetoj, oko mojih nogu igraju se dečaci,
I mi ponovo upoznajemo decu, moj voljeni i ja.
Preda mnom su mračni dani-posle smrti muža;
Gledam u budućnost i od straha se tresem.
Jer sva moja deca podižu sopstvenu decu,
Dok ja mislim na godine i ljubav koju sam znala.
Danas sam starica… okrutna je ovo istina;
Ruganje je, kad se starost načini da izgleda kao luda.
Telo se raspada, napuštaju me i lepota i snaga,
Kamen je sada tamo gde sam nekada imala srce.
No, unutra u tom starom lešu još prebiva devojka mlada,
I s vremena na vreme, nadima se moje istrošeno srce.
Sećam se radosti, sećam se i bola,
Pa volim, i iznova živim život.
Mislim na godine… premalo ih je, i prebrzo odoše,
Prihvatajuči grubu činjenicu, da ništa ne može ostati večno.
I zato, otvorite oči, sestre, otvorite ih, i vidite…
Ne mrzovoljnu staricu; pogledajte bliže… vidite MENE!!!