Više od 30 godina posle Osmog putnika (Alien, 1979), režiser Ridli Skot vratio se 2012. naučno-fantastičnom žanru filmom koji nosi naslov Prometej. Pred nama je prvi u seriji tekstova koji obrađuje niz tema povezanih sa sadržajem i porukama filma.

Izvesno je da film Prometej (2012) nije postigao uspeh ni kod publike ni kod kritike, ni u svetu ni kod nas. Međutim, premda nije prikladan za zabavu i opuštanje u letnje veče, njegov sadržaj i poruke zavređuju da se nad njima duboko zamislimo.

Nomen est omen. Naslov ovog filma danas zasigurno ne govori mnogo prosečnom gledaocu, pošto priča o Titanu koji se zbog čoveka sukobio sa samim Zevsom ne spada u obavezan školski program. Međutim, upravo taj polazni spoj koji je Skotov film ostvario – i nesrazmera – starostavnog imena Prometejevog, koje ponire u mitske početke čovekove istorije, i naučno-fantastične projekcije mita u neizvesnu budućnost čoveka, taj dakle spoj naizgled nespojivog, predstavlja izazov da se damo u potragu za mitskim i simboličkim Prometejem.

Kroz ovaj napis putujemo u prošlost, i istražujemo tek neka od mnogobrojnih ovaploćenja Prometeja u filozofiji, književnosti, nauci i stvarnosti. Na kraju ćemo, upoređujući različite verske tradicije i različita tumačenja Prometejeva lika, otkriti zlatnu nit koja spaja jedan drevni mit sa našom stvarnošću, kao i sa nekim shvatanjima o budućnosti ljudskog roda. Mit o Prometeju postaje alegorija, odnosno simbolička priča o svekolikoj čovekovoj civilizaciji, legenda koja nagoveštava, kao što je naslutio Andrićev Goja, i planirani ishod čovekove odiseje u svemiru.

Prometej u mitu i književnosti

Obično smatran autentičnom tvorevinom grčke civilizacije, što osporavaju neka komparativna izučavanja, Titan Prometej predstavlja kulturnog junaka, odnosno više ili manje mitologizovanog (tj. neistorijskog ili poluistorijskog) prosvetitelja koji je udario temelje civilizaciji jednog naroda ili plemena. Kulturni heroji objedinjuju u sebi dve osnovne karakteristike – moć i znanje – i zato su često bogovi, polubogovi ili bar heroji.

Grčki mit predstavlja Prometeja kao božansko biće. On pripada Titanima, predolimpijskoj generaciji bogova. Sin je Titana Japeta, dok za majku srećemo različita imena. 12 Titana, predvođeni Hron(os)om, tj. Saturnom, svrgavaju svog oca Urana (grč. “nebo”). Za vreme svoje vladavine, koja se naziva i “Zlatnim dobom”, Hronos (“vreme”) stvara i ljude; u ovo najsrećnije vreme čovečanstva, ljudi žive složno i nisu im potrebni zakoni i pravila. Hrona će svrgnuti sopstveni sin Zevs. U toj borbi bogova (na grčkom “Titanomahija”), Prometej je jedini Titan na Zevsovoj strani, zbog čega stiče Divovu naklonost. Međutim, Prometej će se usprotiviti Zevsu i konačno postati njegov suparnik.

Ime Prometejevo suprotnost je imenu njegovog brata, Titana Epimeteja. Naime, kako piše Žaklina Dišmen, Hesiodov (Poslovi i dani, 8. vek pre Hrista) i Eshilov tekst (Okovani Prometej, 525/524-456 p.n.e.) dokazuju kako je Prometej (grč. Prometheus) “onaj koji predviđa”, “pronicljiv”, dok Epimetej (grč. Epimetheus) “kasno shvata”. Mudrost i inteligenciju Prometejevu iščitavamo tako već u njegovom imenu.

Prometej će doći u sukob sa Zevsom u nekoliko prilika (Robert Grevs, Grčki mitovi, Nolit, 1991; v. “Deukalionov potop” i “Atlas i Prometej”), od kojih izdvajamo dve najčešće obrađivane:

1. Prometej je naučio ljude da prevare Zevsa prinoseći mu za žrtvu kosti prekrivene masnoćom, da bi za sebe zadržali meso.

2. Zevs namerava da uništi ljude jer nije zadovoljan kako ih je načinio. Prometej teži da zaštiti ljude: najpre ih spasava od Zevsovog potopa, a potom na prevaru sa Olimpa ljudima donosi vatru koju im je Div bio uskratio. Po drugoj varijanti (npr. Platonov Protagora), kada je Zevs naložio Epimeteju i Prometeju da ljudima i životinjama razdele veštine i sposobnosti neophodne za život, nepromišljeni Epimetej podelio je sve darove životinjama, ne ostavivši ljudima ništa. Tada se Prometej osmelio da sa Olimpa ljudima prokrijumčari vatru i veštine. Zbog toga Zevs kažnjava Prometeja i okiva ga na litici Kavkaza da mu orao kljuje jetru, koja se sutradan obnavlja. Prema retkim “pesimističkim” verzijama, kakva je Eshilova, Zevs na kraju baca Prometeja u ponor Tartara. Većina verzija pružaju drugačiji, svima poznati hepiend: Herakle, Zevsov sin i polubog, posle mnogo vremena oslobađa Prometeja, kome Zevs dozvoljava povratak na Olimp.

Od suštinske je važnosti za dalje razlaganje motiva mita i njegovo tumačenje da primetimo kontradiktoran odnos klasičnog mita prema Prometeju. Naime, Prometej se usprotivio Zevsu, i zato je kažnjen. Mit ga optužuje za hibris, tragičnu krivicu u odnosu na bogove i poredak sveta. Međutim, u mitu i klasičnoj tragediji, hibris nije krivica grešnika, nemoralne osobe, kao u hrišćanskom poimanju prestupa prema Bogu, već prestup granica koje su postavljene nekom biću. Hibris predstavlja smelost, gordost kojom čovek ili božanstvo seže ka većoj slobodi izbora ili većoj moći, suprotstavljajući se time poretku svemira i bogovima iznad sebe.S druge strane, klasična varijanta mita o Prometeju pripisuje titanskom “krivcu” plemenite osobine, plemenit cilj, uzvišenu nameru. Prometej se zamera bogovima da bi pomogao ljudima, i to ima prelomnu ulogu u čovekovoj sadašnjosti i budućnosti. Dakle, odnos klasičnog mita prema Prometeju je ambivalentan, dvostruk: ovaj Titan istovremeno je kriv bogovima, ali zaslužan u očima ljudi.

Ako je tako, kakav zaključak, kakvu konkluziju izvlačimo iz ovih dveju premisa o Prometeju? Svakako onu koji će izvući većina tumača od renesanse ovamo: da je Prometej pozitivan i plemenit čovekoljubac, dok je krivac onaj bog koji ga kažnjava, koji ga je svojom nečovekoljubnošću naterao na čin prevare i krađe, i o čije zakone se Prometej ogrešio – pravi krivac je dakle Zevs. Prema tome, neophodno je promeniti poredak u kom plemeniti Prometej strada, a tiranin Zevs ga kažnjava. Potrebna je prometejska revolucija, prevrat na Olimpu.

Prometej se u antičkim obradama i svim kasnijim tumačenjima javlja kao hrabri čovekov dobrotvor jer se suprotstavlja bogovima da bi čoveku pomogao da se usavrši kao biće. Štaviše, Karl Marks vidi u Titanima prve proleterske mučenike koji stradaju u sukobu sa Zevsom, simbolom tiranije. Marksističko i mnoga ateistička iščitavanja mita o Prometeju prepoznaju u Zevsu utelovljenje religije uopšte, koja unazađuje čoveka. Zevs je antihumanistički negativac; njegova tiranija opravdava Prometejevu krađu, koja se, iz perspektive čoveka, proglašava junačkim delom. Prometej tako postaje božanski hajduk, Robin Hud u ratu sa tiraninom s Olimpa.

Kulturni heroji koji varaju, kradu i lažu javljaju se u iznenađujuće velikom broju mitova o stvaranju sveta. Štaviše, značajan broj plemena na svim kontinentima čuva priču o kradljivcu vatre, kog ujedno smatraju i kulturnim herojem. To su najčešće životinje: pauk (mama Pauk kod Indijanaca), kojot (severozapad SAD), gavran (pleme Thinlikeet), bogomoljka (Bušmani), itd.

Bogovi varalice

Višestruka Prometejeva obmana Zevsa u korist čoveka (prinošenje žrtava, potop i otimanje vatre i veština) predstavlja neke od mnogobrojnih paralela između Prometeja, srednjeameričkog Kecalkoatla (Kukulkana) ili Pernate zmije, i, najčešće, biblijskog Sotone, čije ime, hebrejski satan, znači doslovce “suparnik”. Svi se oni u napisima sledbenika Novog doba nazivaju “božanstvima varalicama”.

U srednjeameričkim indijanskim kulturama, Kecalkoatl (na astečkom jeziku nahuatl od quetzalli, “skupoceno pero”, i kóatl, “zmija”) poseduje status kulturnog junaka. Javlja se na spomenicima počev od prvog veka pre Hrista kao bog civilizacije i učenosti. Širom Srednje Amerike, astečkog Kecalkoatla obožavali su Maje kao Kukulkana, narod Kiče kao Gukumaca, kao i Olmeci, Mišteci i Tolteci, kod kojih je bio bog Jutarnje i Večernje zvezde. Codex Cospi (slike 9-11), upućuje na Kecalkóatla kao personifikaciju planete Venere i njene razorne moći, a tako i Codex Borgia (slika 24 do 46). Poređenja radi, u Vulgati, Jeronimovom prevodu Biblije na latinski jezik, stih u starozavetnoj Knjizi proroka Isaije 14:12 (“Kako pade s neba, zvezdo Danice, kćeri zorina?”), koji hrišćanski tumači primenjuju na Sotonu, govori o Luciferu, odnosno “zvezdi Danici”. U hebrejskom originalnom tekstu Knjige proroka Isaije 14:12 reč heilel – koju Đura Daničić prevodi sa “zvijezdo danice” – pre svega znači “sjajni”. Reč heilel prevedena je u Vulgati, najpoznatijem katoličkom prevodu Biblije na latinski, kao Lucifer – što je na latinskom ime zvezde Danice. Lucifer na latinskom doslovce znači “svetlonoša”. Poređenja motiva radi, Prometej krade vatru i često je u likovnim umetnostima predstavljen upravo kako bakljonoša. Samog Kecakloatla su srednjeamerički narodi zvali “bogom Jutarnje i Večernje zvezde”, tj. Bogom zvezde Danice! U svim trima kulturama, moralno ambivalentan bog/anđeo povezuje se s vatrom i svetlošću, koja time i sama postaje ambivalentna, dobra i zla. Ambivalentnost vatre jedan je od dominantnih motiva u Mobi Diku Hermana Melvila.

Pernata zmija Kecalkatl upućuje takođe na zmiju iz Biblije: već u 3. poglavlju Knjige postanja ili 1. knjige Mojsijeve, Sotona pristupa Evi, pramajci ljudi, u vidu zmije. Od tada, od korica do korica Biblije, zmija postaje isključivi simbol ovog Božijeg suparnika, kao i zla i smrti koje je “darovao” čoveku (v. između ostalog Otkrivenje 12:9 i 20:2).

U astečkom periodu, Kecalkóatla obožavaju kao prvog među sveštenicima, tvorca kalendara i knjige, zaštitnika zlatara i zanatlija ; drugi dodaju da je on ljudima otkrio kukuruz i uputio ih u farmakopeju. Slično tome, Eshilov “okovani Prometej” hvali se da je za čoveka učinio sledeće:

• Spasao ga od Zevsove namere da uništi ljudski rod kao neuspeo pokušaj;
• Dao mu vatru kao osnovu zanata i privrede;
• Dao mu razum i inteligenciju, dok je do tada bio bezuman i neuk kao životinja;
• Naučio ga slova i brojeve;
• Pokazao mu kako da pripitomi životinje;
• Pokazao mu osnove rudarstva i metalurgije;
• Naučio ga tajnama farmacije;
• Naučio ga raznim magijskim veštinama.

Na kraju svoje tirade (Okovani Prometej, II. episodija, I. pojava), Eshilov Prometej rezimira: “veštine sve Prometej dade ljudima.” Ovu podudarnost između Kecalkoatla, Prometeja i Sotone potvrđuje viševekovno humanističko i antibiblijsko shvatanje koje Sotonu veliča kao začetnika ili bar simbol početka ljudske civilizacije kroz svojevrstan evolucioni skok. Drugim rečima, po ovom shvatanju, zmija je oslobodila čoveka od Božijeg autoriteta, i omogućila mu nekakav napredak. Kakav napredak? Čovek je po ovom ateističkom tumačenju napredovao zahvaljujući tome što je poslušao Sotonu, a odbacio Boga. Sotona – zmija – tako je dobrotvor čoveka koji ga je naučio da će mu biti bolje ako ne sluša Boga koji ga je stvorio, već slušajući zmiju, Božijeg suparnika. Primera radi, a takvih primera izuzetno je mnogo, u jednom uglu Marsovog polja u Parizu, nedaleko od Ajfelove kule, nalazi se spomenik u čast donošenja “Deklaracije o pravima čoveka i građanina” u vreme Francuske revolucije. Sa desne strane spomenika nalazi se duborez koji prikazuje Adama, Evu i zmiju kod drveta poznanja dobra i zla. Zmija je za inicijatore revolucije i čuvare njenih tekovina veliki simbol čovekovog napretka, i one u našim krajevima nekada popularne reči “progres”, iako Biblija i istorija pokazuju da je zmija čoveku donela smrt, nesreću, degradaciju, otuđenje od Boga.

Zanimljivo je uvideti da je Biblija gotovo jedina verska knjiga na svetu koja zmiji daje jasno negativno značenje, dok većina drugih religija sveta, poput egipatske (gde je bilo više zmijolikih božanstava) ili hinduizma, veliča zmiju kao moćno božanstvo. U mnogim kulturama je zmija simbol kraljevske vlasti, mudrosti i okultnog znanja. Zanimljivo je da je u Malom princu, voljenoj knjizi dece i odraslih, pisac Antoan de Sent-Egziperi, pripadnik poznatog tajnog društva, dao zmiji ulogu moćnog i mističnog bića koje zna sve tajne: na kraju ovog dela, Mali princ zahteva od zmije da ga ujede kako bi umro na zemlji, a zapravo nastavio da živi u svemiru i tako se vratio na svoju malu planetu.

Pored pomenutih, jedna druga važna paralela između Prometeja i Kecalkoatla sastoji se u tome da se obojici pripisuje stvaranje čoveka! Pausanija, grčki putopisac i geograf iz II veka naše ere pripoveda u svom Opisu Grčke (Periegesis, 1.30.2) da je u njegovo vreme čuvena Akademija pored grada Atine imala običaj da organizuje trke sa bakljama u čast boginje Atine i Prometeja – kradljivca vatre – kome su načinili i oltar pri samoj Akademiji. Takmičari su trčali noseći baklju, koja nije smela da se ugasi sve do cilja. Ne podseća li nas ovaj običaj na atletsku disciplinu štafete i olimpijsku baklju? Paralele između prometeizma i olimpizma toliko su brojne da zavređuju poseban napis, i sama ikonografija olimpizma svedoči o tome. Isti Pausanija nam kaže kako je posetio mesto Panopeja u Fokidi (Periegesis, 10.4.4.), gde se pored puta nalazi građevina za koju se ne zna tačno da li je posvećena Asklepiju ili Prometeju (povezanih preko zmije i farmacije). Iza te građevine je klanac na čijem dnu se nalaze dve velike stene sastava i boje gline, koje, tvrdi Pausanija, mirišu kao ljudska koža. Od njih, prenosi on, kažu da je Prometej načinio ljude.

Pored raznih drugih paralela između Prometeja i Kecalkoatla, koje uključuju i priču o globalnom potopu, još jednom istaknimo etički dualizam koji im je svojstven. Prometej čini dobro ljudima, ali putem prevare, kroz jasan hibris, drsku smelost spram bogova; Kecalkoatl je istovremeno dobročinitelj čovečanstva, ali je i prikazan sa trnom u ruci kojim pušta sam sebi krv, jer je on inicijator žrtvovanja ljudi.

Kukulkan/Kecalkóatl po jednoj je verziji stvorio ljude od gline, a po drugoj od zdrobljenih ljudskih kostiju nađenih u podzemlju, koje je poprskao svojom krvlju. Tako je Kecalkóatl za Asteke otac sadašnje loze čovečanstva, baš kao i Prometej za grčku civilizaciju. Stvaranje čoveka od gline, ali od strane Stvoritelja, a ne Sotone, dominantan je motiv u Bibliji: “I stvori Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni ; i posta čovek duša živa.” (1. Mojsijeva 2:7)

Za vavilonski spev Enuma Eliš, boginja Ninhursag stvorila je ljude od gline. Kultura Joruba u Afici veruje da je bog Obatala tako stvorio ljude. Kod drevnih Egipćana, ovnoliki bog Hnum stvorio je ljude od gline i vode iz Nila. U jednom kineskom mitu, boginja Nuva stvorila je ljude od blata i gline.

Specifičnost biblijskog Sotone

Pored svih pomenutih sličnosti između Prometeja, Kecalkoatla i Sotone, postoji među njima i suštinska razlika nad kojom se valja zamisliti, a koju često prećutkuju oni koji naglašavaju njihove sličnosti: Prometej i Kecalkoatl pripadaju mnogobožačkim verskim sistemima, i deo su kosmogonija koje afirmišu mnogobrojne bogove, generacije bogova i borbe među njima, kao i ambivalentnost dobra i zla u njihovom karakteru i postupcima. Etička ambivalencija Zevsa, Prometeja ili Kecalkoatla uklapa se u takvo gledište o dobro-zlim bogovima. Takvi bogovi i njihovi postupci u svom su verskom sistemu predstavljeni u najmanju ruku kao etički neutralni, ako ne i pozitivni.

Naprotiv, biblijski Sotona, Božiji suparnik, koga sledbenici Novog doba nazivaju Luciferom, ponikao je iz kosmogonije koja stvaranje sveta jasno pripisuje jednom jedinom Bogu, jer drugih bogova ionako nema. Taj je Bog Stvoritelj svega živoga i svih svetova, pa i anđela (uključujući i nekad plemenitog heruvima zaklanjača koji se kasnije pobunio i postao Sotona). Bog je čoveka stvorio potpuno savršenog i sebi sličnog (“po obličju Božijemu stvori ga, muško i žensko stvori ih”; 1. Mojsijeva 1:27), savršeno uklopljenog u zajednicu svih živih bića o kojima je trebalo da brine kao Božiji zamenik, tako da čoveku kakav je izašao iz ruke Stvoritelja nisu bile potrebne dorade i prepravke jednog pobunjenog anđela. Stoga je Sotonin uticaj na čoveka predstavljen u Bibliji jasno negativno, kao kvarenje, nazadovanje. Prema tome, nije tačno da ove tri varalice imaju isti status u pripadajućim verskim sistemima i u pripadajućim pripovestima o stvaranju sveta. Politeistički sistemi Prometeju i Kecalkoatlu daju status bogova, dok je Sotona u Bibliji samo stvorenje, pobunjeni anđeo heruvim, koga gordost i samoljublje zaslepljuju za činjenicu da je sav njegov sjaj i mudrost dar savršenog Boga.

Biblijski Sotona ubeđuje čoveka da će, ne slušajući Boga, i sam biti kao Bog, dakle nešto više od stvorenja, projektujući tako na čoveka sopstvene ambicije. Ironičnost ove laži iz 1. Mojsijeve 3:5 sastoji se u tome što je, kako čitamo dva poglavlja ranije, u 1:26, sam Bog čoveka sazdao “po svojemu obličju”, namenivši mu tako od početka da bude “kao Bog, koji će biti gospodar i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji”. To je, očigledno, mnogo više od onoga što čovek jeste i može od kada je poslušao zmiju-Sotonu, koga sam Isus Hristos naziva “ocem laži” i “krvnikom ljudskim od početka” (Jevanđelje po Jovanu 8:44). Dakle, Bog čoveku nudi da bude “kao Bog”, a Suparnik malo kasnije laže da Bog to ne želi i da je on – sotona, šejtan, pobunjeno stvorenje, ne Bog – kadar da čoveku ponudi više od Onog ko ga je stvorio.

Tatjana Samardžija, Znakovi pored puta

Bibliografija:

1. Arnaud Decroix, “De Prométhée au Christ: un chemin de passage de la mythologie à la religion”, Créatures et créateurs de Prométhée, 2010, 19-29
2. Jacqueline Duchemin, Prométhée, Paris, Les Belles Lettres, 2000.
3. Eshil, Okovani Prometej, Rad, Beograd, 1960, prev. Miloš N. Đurić
4. Robert Grevs, Grčki mitovi, Nolit, 1991.
5. Marks i Engels, O književnosti, Prosveta/Nolit/Zavod za udžbenike, Beograd, 1978, str. 85
6. http://www.empireonline.com/interviews/interview.asp?IID=1507
7. http://www.perseus.tufts.edu/hopper
8. http://en.wikipedia.org/wiki/Olympic_flame