„Blaženi krotki, jer će naslediti zemlјu“ (Mt. 5, 5).
Istorija lјudskog roda se neretko prepoznaje kao istorija ratovanja, a čovečanstvo bez sukoba se smatra utopijom. Poznati filosof Lešek Kolakovski govorio je da je „društvo bez konflikata tvorevina mašte“, jer je „celokupno lјudsko iskustvo ispunjenom postojanjem zla“. Ljudi, dakle, nisu u mogućnosti da biraju između savršenog i nesavršenog društva, već između različitih oblika loših društvenih uređenja. To jeste realnost, ali, postavlјa se umesno pitanje, da li na nju treba bespogovorno pristajati, da li je baš besmisleno pružiti ikakav otpor? Uprkos svakodnevnoj egzistencijalnoj situaciji čoveka koja ga najčešće primorava da bira između većeg i manjeg zla, a ne između dobra i zla, po mišlјenju pomenutog polјskog mislioca, „da bismo bili svesni da između ta dva pola postoje posredni stepeni moramo sačuvati regulativnu ideju o savršenstvu, koja će predstavlјati idealan standard odnosa, prema kome ćemo ocenjivati naše neuspehe i dostignuća“. Podsećanje na hrišćansku ideju savršenog čoveka u nesavršenom svetu, onom koji u „zlu leži“, može biti od velike koristi. Posebno danas kada se sukobi u Ukrajini iz dana u dan pojačavaju, a hladnoratovska podela postaje sve izraženija i preti da ozbilјno ugrozi globalni mir.
Kada već pominjemo Kolakovskog, valјa se setiti i jedne njegove (duhovite) opaske da su jevanđelјa nerazumlјiva samo teolozima, a da ostali s lakoćom shvataju ono što je u njima rečeno, odnosno da je intelektualna interpretacija biblijske tradicije mnogo toga u njoj zatamnila. Ima istine u tome… To je posebno vidlјivo prilikom rešavanja problema kojim ćemo se sada baviti.
Prvo ćemo ispitati kako je u Novom Zavetu rešeno pitanje rata (tj. nasilјa), a onda se osvrnuti i na najučestalija pogrešna tumačenja tog rešenja. Posebno ćemo se pozabaviti egzegetskom akrobacijom autorâ Osnova socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve (2000).
* * *
Ne treba okolišati, zato ću odmah jasno i glasno reći: novozavetni stav je suštinski pacifistički. Uprkos vekovnom „prekomponovanju“ iskaza novozavetnih autora o ratu, tj. nasilјu, i najpovršnijim iščitavanjem kao i najdublјim sozercavanjem dolazi se do istog rezultata – Novi Zavet osuđuje svaku upotrebu nasilјa u svim okolnostima, stoga je rat apsolutno neprihvatlјiv. Svidelo se to nekome ili ne, a mnogima se ne sviđa, svako opravdavanje ulaska u fizički sukob predstavlјa izdaju jevanđelјa.
Ukoliko na konkretno pitanje Hristos da nedvosmislen odgovor, svi ostali su irelevantni, bar za one koji sebe smatraju hrišćanima. Po ovom pitanju On se izjasnio, i to veoma precizno. U Besedi na gori, Hristos eksplicitno navodi: „Čuli ste da je kazano: Oko za oko, i zub za zub. A ja vam kažem da se ne protivite zlu, nego ako te ko udari po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi“ (Mt. 5, 38–39). Ovo je jedno od onih mesta u Novom Zavetu koje svi poznaju, ali čije značenje najčešće ignorišu, jer ono na najdrastičniji način onemogućuje prilagođavanje hrišćanske egzistencije ovosvetskom načinu postojanja. Ukoliko se pomenute Hristove reči dosledno primene u praksi, nema više koncesija sa državom jer će svako nasilјe koje ona (mora?) da čini biti osuđivano, a ako se te reči ne prihvate i sprovode, nema ni govora o istinskom hrišćanstvu. Hrišćanin je ili martir ili nije hrišćanin.
Vratimo se samoj zapovesti Hristovoj, odnosno njenom prvom delu. Šta On u stvari konkretno ima u vidu? Odgovor je jednostavan – starozavetni zakon; evo nekih od mesta iz Staroga Zaveta na koja se odnosi rečeno: „Ko udari čoveka, te umre, da se pogubi. …tada ćeš uzeti život za život, oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, nogu za nogu, užeg za užeg, ranu za ranu, modricu za modricu“ (Izl. 21, 12.23–25). „I ko ubije čoveka, da se pogubi. I ko rani bližnjeg svog, kako učini tako da mu bude: Ulom za ulom, oko za oko, zub za zub; kako ošteti telo čoveku, onako da mu se učini“ (Lev. 24, 17.19–20). „I neka dobro ispitaju sudije, ako svedok onaj bude lažan svedok i lažno svedoči na brata svog, učinite mu onako kako je on mislio učiniti bratu svom i izvadi zlo iz sebe, da se ostali čuvši to boje, i unapred više ne čine tako zlo usred tebe. Neka ne žali oko tvoje: život za život, oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, nogu za nogu“ (Pnz. 19, 18–21).
Jasno je, dakle, da Hristos kategorički zapovedajući nesuprotstavlјanje zlu silom čini suštinski otklon od starozavetne juridičke prevencije nasilјa. Štaviše, ne ostavlјa se prostor ni za možda očekivani posredni – „pedagoški“ – stadijum između prvog zakonskog i krajnjeg lјubavnog, koji bi eventualno vršio neku vrstu pripreme za potpunu primenu principa lјubavi u međulјudskim odnosima.
Iako su po ovom pitanju stvari očigledne, u prošlosti su se pojavlјivala, a danas su čak dominantna, mnoga tumačenja ove Hristove zapovesti koja u potpunosti iskrivlјuju njen smisao, a sve kako bi se vodila nekakva realpolitika. Na pitanja da li hrišćani treba da se silom suprotstavlјaju nasilјu, odnosno da li treba da učestvuju u ratnim sukobima, da li ponekad ne treba da okreću drugi obraz nego da oni prvi udare, davali su se u prošlosti različiti odgovori, a mi ćemo se sada osvrnuti samo na dva pogrešna koja se najčešće susreću.
Pojedini hrišćanski oci i učitelјi Crkve (npr. doista veliki bogoslov Sv. Jovan Zlatousti) smatraju da je Hristos zaista učio o neprotivlјenju zlu silom i da je to uzvišeni moralni zakon, ali da treba biti realan i prihvatiti činjenicu da u svetu ima zlih lјudi koji ga svojim delovanjem mogu uništiti, te se njihovo delovanje mora silom ograničiti. Ovakvim stavom se „bližnji“ pretvara u nepoželјnog „drugog“, tretira se kao neprihvatlјivo različit, i unutar eklisijalnog poretka se posmatra kao neko ko nema prava na slobodno ispolјavanje lične volјe. Mogući prigovor da se u suprotnom briše granica između dobra i zla ne stoji, jer je svaki grešnik „legitimni“ deo tela Hristovog koji se ne amputira zbog svoje grešnosti, nego se „leči“ tako što se voli i što mu se primerom pokazuje u čemu se sastoji njegov egzistencijalni promašaj (ἁμαρτία), a ni u kom slučaju upotrebom fizičkog nasilјa.
Prema podjednako učestalom ali daleko rafiniranijem tumačenju ove Hristove zapovesti od prethodnog, ona je za hrišćanina obavezna samo onda kada on lično trpi zlo, a suspenduje se u slučaju da je zlo usmereno na njegove bližnje. Štaviše, u situacijama u kojima je njegov bližnji u opasnosti on je obavezan da svim sredstvima (a nasilna su najefikasnija) brani bližnje i u potpunosti ignoriše zapovest iz Besede na gori. Ovo tumačenje je koliko ubedlјivo toliko i proizvolјno, jer se implicitna potvrda njegove ispravnosti ne može naći ni na jednom mestu u Hristovoj propovedi.
Prvo što je problematično, i čije posledice mogu biti dalekosežne, jeste ustanovlјenje toga ko i kada ima pravo da utvrđuje šta je to što se sa sigurnošću može smatrati opasnošću koja ugrožava bližnje. Ako je to subjektivna odluka pojedinca, onda zaista ne postoji nasilјe koje se ne bi moglo opravdati navodnom nadolazećom opasnošću koja će ugroziti one koji su mu bliski. S obzirom na to da je reč o ograničavanju zapovesti koja je toliko bitna da je Hristos pominje u tako važnom momentu kao što je Beseda na gori, naprosto je neverovatno da se ono ni jednom ne sreće u pripovesti o Nјegovom životu. Ne samo da se ne nalazi u jevanđelјskoj povesti, već se u njoj skreće pažnja na opasnost upravo od takvog interpretiranja. Da redukcija nije prihvatlјiva, vrlo jasno pokazuje reakcija Gospoda u Getsimaniji kada je Petar pokušao nožem da ga odbrani, dakle, da zaštiti ne sebe nego svog Bližnjeg, svog volјenog Učitelјa. Kao što znamo, Hristos je naredio Petru da „stavi nož u korice“ (Jn. 18, 11). Nakon tog incidenta, Jevanđelist Jovan beleži da Isusa „odvedoše najprije Ani, jer beše tast Kajafi, koji beše prvosveštenik one godine“ (Jn. 18, 13), a onda dodaje komentar koji nam je od izuzetne važnosti za razumevanje razloga zbog kojih ne treba prihvatiti preventivno nasilno delovanje u suzbijanju mogućeg zla: „A Kajafa beše onaj što dade savet Judejcima da je bolјe da jedan čovek umre za narod“ (Jn. 18, 14).
Primer raspeća samoga Isusa Hrista najbolјe pokazuje kuda može da odvede kajafijanska logika. Inače, nakon terorističkog napada 11. septembra 2001. na Svetski trgovinski centar u Nјujorku, američka vlada služeći se načinom rasuđivanja kojem je pribegao i Kajafa skoro dva milenijuma ranije, stvorila je, između ostalog, monstruozni logor Gvantanamo, svojevrsni Aušvic XXI stoleća, u kome su bez ikakvog sudskog procesa zatvarali i mučili ne samo one koji su pripremali ili učestvovali u nekim terorističkim aktivnostima, nego i one za koje se sumnjalo da to mogu da čine, tj. potencijalne teroriste; o tzv. „humanitarnim intervencijama“ koje se opravdavaju istom demonskom logikom i da ne govorimo. Ono rasuđivanje koje je opravdalo ubijanje nevinog Gospoda Isusa Hrista, danas usmrćuje stotine lјudi širom sveta. Sprečavanje jednog nasilјa drugim nasilјem je u stvari najobičnije licemerje, čiji je rezultat umnožavanje a ne smanjivanje patnje u svetu.
* * *
Teritorija na kojoj se trenutno vodi lokalni ratni sukob sa globalnim posledicama pod jurisdikcijom je Moskovske Patrijaršije koja se u poznatom dokumentu iz 2000. godine izjasnila i o ratu. Osmo poglavlјe ovog dokumenta koji nosi naziv Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve (skr. Osnovi) posvećeno je ratu i miru, njega čine pet potpoglavlјa od kojih su prva četiri posvećena ratu, a samo jedno, poslednje miru. S obzirom na to da je to jedan od retkih zvaničnih dokumenata neke pomesne Crkve, i da se ono što je navedeno u njemu često tretira kao oficijalni stav Pravoslavne Crkve, neophodno je ukratko se osvrnuti i na sadržaj paragrafa koji se bave našom temom.
Autori ovog dokumenta i oni koju su glasali za njegovo usvajanje, smatraju da je rat „fizička pojava skrivene duhovne bolesti čovečanstva – bratoubilačke mržnje (Post. 4, 3–12)“; pored toga dodaju da ubistvo, bez koga nema rata, predstavlјa „težak zločin pred Bogom, ono što je strogo zabranjeno zapovešću: ‘Ne ubij’ (Izl. 20, 13).“ Jednostavno rečeno: „rat je zlo“. Uprkos navedenom, arhijereji RPC su mišlјenja da hrišćane životne okolnosti primoravaju da učestvuju u različitim bitkama. Stoga, „iako rat smatra za zlo, Crkva ipak, ukoliko se radi o zaštiti bližnjih i uspostavlјanju narušene pravde, ne zabranjuje svojim članovima učešće u ratnim dejstvima. U takvim slučajevima rat se smatra neželјenim, ali ipak nužnim sredstvom“.
Navedeni razlozi – zaštita bližnjih i uspostavlјanje pravde – upućuju na to da Moskovska Patrijaršija podržava isklјučivo učestvovanje u odbrambenom ratu. A utemelјenje takvog stava pokušava da pronađe u Hristovim rečima iz oproštajne besede: „Od ove lјubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelјe svoje“ (Jn. 15, 13). Međutim, kada se pažlјivije pogleda kontekst vidi se da je smisao Hristovih reči u potpunosti suprotan stavu autora Osnova: Hristos ne poziva u odbranu bližnjih nasilјem, već je upravo on, koji polaže život za bližnje, žrtva onih koji to čine. Nije isto stradati za prijatelјe i ubijati za njih. Ljubav prema bližnjem se dokazuje žrtvom, a ne nasilјem, čak se ta lјubav ne odnosi samo na njega već i na one koji mu čine zlo (hrišćanska ideja lјubavi je radikalna, odnosi se na sve bez izuzetaka).
U nastavku je navedena jedna epizoda iz žitija Svetog ravnoapostolnog Kirila kako bi se ubedlјivije pokazala ispravnost navedenog (u potpunosti pogrešnog) tumačenja Hristovih reči. Radi se o raspravi Svetog Kirila sa Saracenima koji su mu prigovorili da hrišćani nisu dosledni Hristovom učenju, jer umesto da se mole za neprijatelјe i okreću drugi obraz progonitelјima oni ih ubijaju. Sveti Kirilo je na to uzvratio pitanjem da li će savršenije ispuniti zakon, u kome su navedene dve zapovesti, onaj ko ispuni jednu ili obe zapovesti, a oni, naravno, odgovoriše onaj ko ispuni obe. Onda je on rekao da je Hristos pored navedenih zapovesti dodao i to da je najveća lјubav kada se život položi za prijatelјe (Jn. 15, 13). Uzgred, interesantno je da se u ovom poglavlјu posebno ne navodi Hristova zapovest o nesuprotstavlјanju zlu silom iz Besede na gori (Mt. 5, 38–39) koja je od suštinske važnosti za tumačenje fenomena rata, već se pojavlјuje samo unutar pitanja koje su Saraceni uputili Svetom Kirilu.
Na osnovu rečenog, Sveti Kirilo izvodi sledeći zaklјučak: „Eto zato velikodušno trpimo uvrede koje se čine nama kao pojedincima, dok u društvu jedni druge štitimo i živote svoje polažemo na bojištu radi bližnjih.“ O ovakvom stavu je već bilo reči, tako da nema smisla ponavlјati se, ali je neophodno zadržati se na onom što je potom konstatovao Sveti Kirilo a citirali autori Osnova. Naime, zaštita bližnjih je, po njegovom uverenju, neophodna i kako bi se neprijatelј sprečio da hrišćane prevede u drugu veru: „To činimo [odbrana bližnjih] da ne biste, ukoliko zarobite naše sugrađane, zajedno sa telom i dušu njihovu porobili, prisilјavajući ih na odricanje od vere i na bogoprotivna dela.“ U krajnjoj liniji, Sveti Kirilo smatra da treba oružjem sprečiti nominalne hrišćane da promene veru. Istinski hrišćanin je spreman na mučeništvo i nije mu potrebna nikakva fizička zaštita; o tome najbolјe govore martirologiji, a naročito oni iz ranohrišćanskog doba.
Na kraju se autori Osnova osvrću na moralne granice rata. Navedena su tri principa kojima se te granice utvrđuju: lјubav prema bližnjima, narodu i otadžbini; razumevanje potreba drugih naroda; i ubeđenje da se nemoralnim sredstvima ne može služiti dobroti svog naroda. Kao što je već pomenuto, lјubav prema bližnjima, ukoliko se sledi Hristov primer, dokazuje se bezuslovnom žrtvom, a nikako nasilјem. U slučaju drugog načela nije jasno o kojim tačno potrebama je reč, tako da je njegova analiza sada nemoguća. Što se trećeg principa tiče, on je prihvatlјiv samo ukoliko se prihvati etika Besede na gori, posebno zapovest o neprotivlјenju zlu nasilјem, ali u tom slučaju njime se ne može opravdavati nikakav ratni sukob.
Prilikom definisanja pravednosti rata, u Osnovima su korišćeni argumenti iz avgustinovske tradicije. Navedeno je osam mogućih razloga za otpočinjanje rata na svojoj ili tuđoj teritoriji, a poslednji sažeto izražava suštinu svih ostalih, pa ćemo samo njega citirati: „Rat može biti opravdan samo težnjom za uspostavlјanjem mira i poretka.“ Rat je, kako se navodi i na početku poglavlјa o ratu i miru u Osnovima, zlo koje je posledica patološkog duhovnog stanja, i kao takav ne može nikako da dovede do uspostavlјanja mira i pravde, stoga je jasno da je ova argumentacija jednostavno neodrživa.
U zaklјučnom delu poglavlјa o ratu autori navode da „zlo i borba sa njim moraju da budu apsolutno odvojeni, jer je u borbi protiv greha važno da mu se ne približiš“; nije jasno kako to izvesti, ako se u toj borbi koristi samo zlo. A onda autori iznose i jednu zaista skandaloznu konstataciju: „Moralni hrišćanski zakon ne osuđuje borbu protiv zla, primenu sile prema nosiocu zla, pa čak ni oduzimanje života kao krajnju meru, nego zlobu srca čovekovog, želјu za ponižavanjem i ubistvom ma kog čoveka.“ No comment.
* * *
Hristove reči kojima su autori Osnova, ali ne samo oni, pokušavali da utemelјe ideju o pravednoj borbi istrgnute su iz konteksta i tendenciozno tumačene; naime, kako bi prikrili prvobitno značenje rečenog, oni citiraju samo drugi deo rečenice iz Mt. 26, 52: „svi koji se maše za nož, od noža će poginuti“. Prvi deo glasi ovako: „Tada mu reče Isus: Vrati nož svoj na mesto njegovo; jer svi…“ Očigledno je da je Hristos u ovom slučaju zabranio upotrebu nasilјa u borbi protiv zla, kako bi se njegovo umnožavanje sprečilo. Hristovo oružje je krst, a ne mač. To je ono što zaboravlјaju ili, još gore, svesno ignorišu kako oni koji su podržali usvajanje ovog dokumenta tako i svi hrišćani koji rat smatraju opravdanim.
Kada bismo čak i ignorisali Hristove reči, i stvari posmatrali iz perspektive istorijske uslovlјenosti, iskustvo nam opet govori da je rat nedelotvoran. Nijedna „hristolјubiva“ vojska nije uspela da nabolјe promeni svet. Hrišćanski mučenici, posebno oni iz prva tri veka hrišćanstva, u tome su u velikoj meri uspeli. Ljubavlјu se čovek preobražava, dobrotom uništava zlo, a sigurnost i pravda se uspostavlјaju isklјučivo trplјenjem i milosrđem.
Svet bez nasilјa jeste utopijski san, ali bez njega on bi bio daleko gore mesto za život.
Blagoje Pantelić, direktor Hrišćanskog kulturnog centra dr Radovan Bigović
Izvor: Religija, politika i pomirenje, prenešeno uz dozvolu autora