Živeo sam u Subotici. Imao sam 12 godina i išao u drugi razred gimnazije (danas je to šesti razred osnovne škole).
Još na početku školske godine, u septembru, umro nam je drug iz razreda. Bio je dobar i pametan dečak i svi smo ga mnogo voleli.
Na prvom pismenom iz srpskohrvatskog trebalo je da opišemo sahranu preminulog druga.
Ja sam već tada voleo i umeo “lepo” da pišem. Čitao sam knjige i ugledao se na prave pisce. Činilo mi se da je stil važniji od sadržaja i voleo sam da kitim svoje sastave “lepim” i “tužnim” rečima. Tako verovatno svi počinju. I danas.
I ovaj pismeni zadatak ja nisam hteo da pišem “običnim” rečima već “pesnički”. Tako mi se, grešnom, učinilo da jesen nije pravo doba za sahrane pa sam ceo događaj prebacio u zimu! … I onda sam svoj zadatak počeo kititi “tmurnim oblacima”, “fijucima vetra”, “zvonima čiji se zvuk gubio u belom prostranstvu”, “belim, nežnim pahuljama” i drugim đačkim i pesničkim glupostima.
Strašno, ali baš tako!
Na zaprepašćenje mojih drugova, ja sam i za ovaj pismeni dobio peticu i sve pohvale. Profesor je objasnio tim neznalicama da “pravi pesnici” tako pišu.
Od tada je prošlo mnogo godina (skoro četrdeset!) ali ja taj pismeni još ne zaboravljam. Još uvek se stidim svojih gluposti i laži. Postao sam pisac, ali ono čega se najviše plašim i klonim to su lažna osećanja i lažne reči.
Voleo bih kada bi ovo moje iskustvo pomoglo i nekome od vas.
Dušan Radović, “Na ostrvu pisaćeg stola”, BIGZ, 1995.
Izvor: Znakovi pored puta