Poema jedne starice

Poslije smrti jedne starice na gerijatrijskom odjeljenju male bolnice kraj Dandija u Škotskoj, sestre koje su raspremale njenu sobu našle su među njenim bezvrijednim stvarima jednu pjesmu koju je ona napisala. Kvalitet i sadržaj poeme su impresionirali sve zaposlene, tako da su svi uzeli kopije za sebe. Ova jedina zaostavština te starice budućim pokoljenjima objavljena je u Božićnom izdanju časopisa za mentalno zdravlje Sjeverne Irske. Ova nepoznata starica je u svojoj poemi istakla da svi mi ostavljamo „Neke otiske u vremenu“…

Poema jedne starice

Šta vidiš, sestro, šta vidiš?

O čemu razmišljaš dok u mene gledaš?

Mrzovoljnu staricu, ne mnogo mudru,

Obično nesigurnu, odsutnog pogleda,

Što prosipa hranu i nikad ne odgovara kad

Joj vrlo glasno kažeš: „Kad bi bar pokušati htela!“

Koja kao da ne primećuje ono što ti radiš

I neprekidno gubi čarapu ili cipelu…

Koja te, braneći se ili ne, pušta da radiš kako ti je volja,

Na kupanju i hranjenu, ispunjavajući dugi dan…

Da li o tome razmišljaš? Da li je to ono što vidiš, sestro?

Zato, otvori oči sestro jer, u mene i ne gledaš.

Reći ću ti ko sam, dok ovde ovako tiho sedim,

Čineći što od mene očekuješ, jedući kada ti to tražiš.

Ja sam malo desetogodišnje dete…s ocem i majkom,

Braćom i sestrama, koji se međusobno vole.

Mlada devojka od šesnaest godina, s nogama koje imaju krila,

Koja sneva kako će uskoro sresti čoveka koji je voli.

Nevesta, ubrzo u i dvadesetoj moje srce poskakuje srećno,

Sećajući se zakletve koje sam obećala da ću održati.

A onda, sa dvadeset i pet,

Imam svoje dete, nekoga kome sam potrebna

Da ga vodim i obezbedim mu srećan dom.

Žena od trideset, uz decu, brzo odraslu,

Međusobno vezanu nitima koje će trajati.

U četrdesetoj , odrastoše moji mladi sinovi i odoše,

Dok je uz mene muž, koji brine da ne tugujem.

A onda, ponovo, u pedesetoj, oko mojih nogu igraju se dečaci,

I mi ponovo upoznajemo decu, moj voljeni i ja.

Preda mnom su mračni dani-posle smrti muža;

Gledam u budućnost i od straha se tresem.

Jer sva moja deca podižu sopstvenu decu,

Dok ja mislim na godine i ljubav koju sam znala.

Danas sam starica… okrutna je ovo istina;

Ruganje je, kad se starost načini da izgleda kao luda.

Telo se raspada, napuštaju me i lepota i snaga,

Kamen je sada tamo gde sam nekada imala srce.

No, unutra u tom starom lešu još prebiva devojka mlada,

I s vremena na vreme, nadima se moje istrošeno srce.

Sećam se radosti, sećam se i bola,

Pa volim, i iznova živim život.

Mislim na godine… premalo ih je, i prebrzo odoše,

Prihvatajuči grubu činjenicu, da ništa ne može ostati večno.

I zato, otvorite oči, sestre, otvorite ih, i vidite…

Ne mrzovoljnu staricu; pogledajte bliže… vidite MENE!!!

2 thoughts on “Poema jedne starice

  1. Ovo je stara prica i postala je jedan od e mail hoaxa, i da bi se lakse sirila izmisljeno je da je nadjena u stvarima stare zene. postoji vise verzija ove price, ali ono sto je bitno je da nije nadjena u nicijim stvarima. O tome mozete citati ovdje, isti scam slicna prica:

    http://www.hoax-slayer.com/cranky-old-man-poem.shtml

    Za ovu pricu kaze:
    „…The scenario described in the message did not happen and the poem was not found in the belongings of an old man in a nursing home as claimed…“

    1. Vjerujem, samo što mislim da je poruka prilično dobra bez obzira da li je stvarna ili ne.
      Kako se tebi sviđa?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s