Poema jedne starice

Poslije smrti jedne starice na gerijatrijskom odjeljenju male bolnice kraj Dandija u Škotskoj, sestre koje su raspremale njenu sobu našle su među njenim bezvrijednim stvarima jednu pjesmu koju je ona napisala. Kvalitet i sadržaj poeme su impresionirali sve zaposlene, tako da su svi uzeli kopije za sebe. Ova jedina zaostavština te starice budućim pokoljenjima objavljena je u Božićnom izdanju časopisa za mentalno zdravlje Sjeverne Irske. Ova nepoznata starica je u svojoj poemi istakla da svi mi ostavljamo “Neke otiske u vremenu”…

Poema jedne starice

Šta vidiš, sestro, šta vidiš?

O čemu razmišljaš dok u mene gledaš?

Mrzovoljnu staricu, ne mnogo mudru,

Obično nesigurnu, odsutnog pogleda,

Što prosipa hranu i nikad ne odgovara kad

Joj vrlo glasno kažeš: “Kad bi bar pokušati htela!”

Koja kao da ne primećuje ono što ti radiš

I neprekidno gubi čarapu ili cipelu…

Koja te, braneći se ili ne, pušta da radiš kako ti je volja,

Na kupanju i hranjenu, ispunjavajući dugi dan…

Da li o tome razmišljaš? Da li je to ono što vidiš, sestro?

Zato, otvori oči sestro jer, u mene i ne gledaš.

Reći ću ti ko sam, dok ovde ovako tiho sedim,

Čineći što od mene očekuješ, jedući kada ti to tražiš.

Ja sam malo desetogodišnje dete…s ocem i majkom,

Braćom i sestrama, koji se međusobno vole.

Mlada devojka od šesnaest godina, s nogama koje imaju krila,

Koja sneva kako će uskoro sresti čoveka koji je voli.

Nevesta, ubrzo u i dvadesetoj moje srce poskakuje srećno,

Sećajući se zakletve koje sam obećala da ću održati.

A onda, sa dvadeset i pet,

Imam svoje dete, nekoga kome sam potrebna

Da ga vodim i obezbedim mu srećan dom.

Žena od trideset, uz decu, brzo odraslu,

Međusobno vezanu nitima koje će trajati.

U četrdesetoj , odrastoše moji mladi sinovi i odoše,

Dok je uz mene muž, koji brine da ne tugujem.

A onda, ponovo, u pedesetoj, oko mojih nogu igraju se dečaci,

I mi ponovo upoznajemo decu, moj voljeni i ja.

Preda mnom su mračni dani-posle smrti muža;

Gledam u budućnost i od straha se tresem.

Jer sva moja deca podižu sopstvenu decu,

Dok ja mislim na godine i ljubav koju sam znala.

Danas sam starica… okrutna je ovo istina;

Ruganje je, kad se starost načini da izgleda kao luda.

Telo se raspada, napuštaju me i lepota i snaga,

Kamen je sada tamo gde sam nekada imala srce.

No, unutra u tom starom lešu još prebiva devojka mlada,

I s vremena na vreme, nadima se moje istrošeno srce.

Sećam se radosti, sećam se i bola,

Pa volim, i iznova živim život.

Mislim na godine… premalo ih je, i prebrzo odoše,

Prihvatajuči grubu činjenicu, da ništa ne može ostati večno.

I zato, otvorite oči, sestre, otvorite ih, i vidite…

Ne mrzovoljnu staricu; pogledajte bliže… vidite MENE!!!