Po već oprobanom marketinškom receptu pivske industrije, koja je zlatnu priliku za širenje svog tržišta pronašla u svojstvu mecene muzičkih hepeninga namenjenih širokim narodnim masama, “Jelen pivo” dovodi u Srbiju najkontroverznijeg šok-rokera današnjice, počasnog sveštenika “Sotonske crkve” Merilina Mensona. Kakav vrhunski kulturni događaj posle skorašnjeg gostovanja grupe Metalika! Menson će nastupiti u okviru novoosnovanog muzičkog festivala pod kratkim imenom “IQ” koji pokreću “Beogradska Arena” i “Beogradska kulturna mreža”; uz finansijsku podršku pomenutog “Jelena”. Slogan “Misli svojom glavom” otkriva nam da suština ovog festivala nije sama muzika, već “misao i ideja” koju ovi muzičari promovišu. U ovoj zemlji, gotovo po pravilu, intelektualci izbegavaju da se zamere medijima, a verski autoriteti snishodljivo podilaze narodu. U takvoj klimi politički je nekorektno osporiti ili bar dovesti u pitanje “misli i ideje” koje ovakvi umetnici propagiraju, čak i onda kada se kroz nekad skandaloznu, a sad odomaćenu i osveštanu formulu “seks, droga i rokenrol” zapravo propoveda totalna destrukcija uma, ličnosti i moralnih vrednosti.
Car je go?
Muzički i ostali profesionalni kritičari, u našoj i mnogim drugim zemljama, svojim hvalospevima umetnicima sumnjivih etičkih stavova neodoljivo podsećaju na Andersenovu bajku “Carevo novo odelo”. U bajci su dva šarlatana ubedila sujetnog cara da mogu da mu načine novo odelo neprevaziđene lepote, fino kao da je načinjeno od paučine. Zapravo, oni caru doslovno prodaju maglu ubeđujući ga da nosi najfinije odelo, dok uistinu oblači – ništa. Maglu.
Međutim, Andersenov car u svojoj sujeti ne sme da kaže da ne vidi gde je to čudesno odelo i da mu se čini da je zapravo go, jer bi to značilo da nije sposoban da prepozna i razume dobro i kvalitetno, tj. da nema carski ukus i znanje. Ta se sujeta kao epidemija širi među narodom: dok car paradira kroz grad, niko od podanika ne sme sebi ni drugima da prizna očiglednu istinu da je pred njima poniženi i ogoljeni car. Umesto toga, oni prihvataju masovnu iluziju o sofisticiranoj odeždi koju samo stručnjaci sa istančanim ukusom mogu da prepoznaju i cene, sve dok jedno dete spontano ne uzvikne: “Gle, car je go!”
Na isti način, muzička javnost, novinari i konzumenti muzike za mase ne smeju da ospore renome i izvikanu vrednost i autentičnost mnogih stranih pop, rok i metal muzičara kako ne bi sebe izvrgli osudi i odbacivanju onih koji određuju trendove i vrednost sebi sličnih, ili koji poseduju medije za koje oni pišu. Za njih su posećenost koncerata i broj prodatih nosača zvuka često merilo vrednosti (u novcu?) muzičara, dok su skandali i ekscesi koji prate život i nastupe takvih muzičara zapravo egzotični začin koji će pojačati radoznalost i podići adrenalin mušterija koje ne treba obrazovati, već navesti da kupe kartu. Već decenijama je politički nekorektno, i gore od toga – ravno zločinu protiv čovečnosti – uopšte postaviti pitanje da li u umetnosti postoje kategorije moralnog odnosno nemoralnog? Kako molim? Zar umetnost nije sama sebi svrha? Zar umetnost nije savršeno slobodna? Dole cenzura! Dole uskogrudo moralisanje! Time se valjda želi reći da “nadahnuće” ne trpi nikakva ograničenja. Tačno, postoji jedna vrsta nadahnuća koja se bori protiv svih granica, a posebno protiv granica između dobra i zla. Današnja umetnost izborila se da bude amoralna – s one stranu dobra i zla, lišena moralne dimenzije. L’art pour l’art. Zato joj je sada dozvoljeno da bude i nemoralna – da otvoreno ustaje protiv dobra i da propoveda zlo. Ko danas sme da kaže da je car go? Takvog će odmah proglasiti uskogrudim i licemernim moralistom,a potom ga više ili manje diskretno isključiti iz krugova onih koji određuju trendove.
Ko ne pije, normalan nije?
Cilj višegodišnje marketinške ofanzive pivske industrije jeste da ubedi Srbina, a zašto ne i Srpkinju, da bez piva nema dobrog života.
Osvrnimo se na reklame za razne marke piva: u kojim kontekstima je pijenje piva predstavljeno gledaocu? Reč je o omiljenim slobodnim aktivnostima tipično hedonistički nastrojenog Balkanca: sport i muzika. “Piva i igara!” Asocijativno povezujući, po principu Pavlovljevog refleksa, pivo i druženje, pivo i provode, pivo i kafanu, pivo i roštilj, pivo i ljubav, pivo i sport, pivo i dobar koncert, pivska industrija na oproban način manipuliše nagonima, arhetipovima i primarnim potrebama običnog smrtnika. Cilj: na podsvesnom nivou ubediti Srbina da nema seksa, drugarstva, sportske ekstaze, provoda uopšte, bez “Jelena”, “Lava”, “Hajnekena” ili već kog piva. Dakle, ko ne pije, normalan nije.
Savršeno u skladu sa globalnim trendovima, koji doslovno u stopu prate najnovije rezultate u oblasti neurologije i psihologije, ovakav marketing teži osvajanju sve mlađe i mlađe populacije. Naime, neuropsihologija je utvrdila da se zavisnosti formiraju otprilike do 20. godine. Evo kako to izgleda kad je u pitanju pušenje:
“Osobe koje ne počnu da puše do 21. godine uglavnom posle neće ni početi. (…) Što su deca mlađa kad počnu da puše, to je verovatnije da će pušiti i kasnije i da će teže ostaviti duvan.” (izjava Svetske zdravstvene organizacije iz 2008. godine, citirao psiholog Mišel Demirže u predavanju “TV lobotomija”)
Prema tome, pošto je pivska industrija u raznim “Beer festovima”, “Gitarijadama” i “Egzitima” pronašla čarobni recept za redovno širenje tržišta i rast profita, krajnje je neophodno da svoje mušterije traži među tinejdžerima, sredjoškolcima, i od njih stvara zavisnike od svog artikla. Ako sačeka da joj mušterije dorastu do fakulteta, industrija alkohola će zakasniti jer je tada stvaranje zavisnosti mnogo neizvesnije. Međutim, kod deteta, posebno muškog, u godinama kada je nesigurno, a očajnički želi da se afirmiše u grupi, deteta kojim vladaju nagoni i emocije dok još nema razvijen kritički mehanizam, stimulansi prisutni u alkoholu i duvanu stvaraju neizbrisive tragove u mozgu, i mladi um traži da se ta senzacija ponovi.
Industrija alkoholnih pića lovi dakle sve mlađu i mlađu ciljnu grupu, sve golobradije potrošače alkoholnog, muzičkog i TV-smeća. Evo kako to sažeto kazuju stručnjaci za “neuromarketing”:
“Ciljajte dete. Pripremite svoju metu. Obeležite je na čelu što ranije možete. Samo dete dobro uči (…) Proizvođači cigareta i pića znaju da što dete ranije proba, ranije će se navući na to. Neuro-nauke naučile su firme koji je idealni uzrast u kom je najlakše nekoga nešto naučiti.” (Patrik Žorž, Mišel Badok, Neuromarketing na delu (Le neuromarketing en action…), Eyrolles, 2004)
Osim toga, “muzičari koji piju” dobro znaju iz ličnog iskustva da alkoholisanost, udružena sa moćnim uticajem muzičkog ritma, slabi “nadzor” čeonog dela mozga (razuma, savesti) nad podsvešću i stvara psihičko stanje veoma slično transu, što potvrđuju mnogi slavni muzičari. “[Rok muzika] je najjača droga na svetu“, kaže Stiven Tajler iz Aerosmita (Rock Beat,proleće 1987, str. 23). Dženis Džoplin opisuje svoj prvi veliki koncert sledećim rečima:
“Nisam mogla da poverujem koliko je moćan bio taj ritam. Bila sam stondirana od samog tog doživljaja, kao da je to najbolja droga na svetu. Bilo je to tako senzualno, tako pulsirajuće, glasno, ludo.” (Joel Dreyfuss, “Janis Joplin Followed the Script”, Wichita Eagleod 6. oktobra 1970., str. 7A).
Psiholog Endru Solter (Andrew Salter) utvrdio je isto:
“Rok muzika je idealno sredstvo za pojedinačnu i masovnu hipnozu”. (Pop Goes the Gospel, str. 20)
Poreći ove tvrdnje znači biti krajnje neobavešten i neodgovoran prema sebi i drugima.
Mnogi roditelji ne mogu da shvate kakvo zadovoljstvo njihova deca nalaze u tome da budu deo mase koja se u transu njiše u ritmu muzike sa bine, sa limenkama i flašama u ruci. Zar je to zadovoljstvo i ushićenje? Možda ćete biti iznenađeni, ali sami su muzičari 60-tih i 70-tih godina, kao i naučnici kasnijih godina, dali odgovor na pitanje zašto su muzički koncerti toliko moćan doživljaj, pogotovu ako je u pitanju “žestoki” ritam – za generacije koje ne znaju šta je autentični verski doživljaj, masovna muzička okupljanja predstavljaju autentičnobogosluženje, liturgiju, misu. Besmislica? Prosudite sami:
“Dobrodošli u prvu rok crkvu, braćo i sestre.” (Brus Springstin se obraća publici na početku koncerata)
“Rok muzika više je od muzike, to je crkva.” (Džimi Hendriks, The Dickk Cavett Show, 21.jula 1969.)
“Mi pretvaramo muziku u električnu crkvu, novu vrstu Biblije koju nosimo u srcima.” (Dž. Hendriks, Crosstown Traffic, Čarls Marej, str. 161)
Robi Kriger, gitarista Dorsa (“Doors”) tvrdi da je grupa težila da “publika iskusi versko iskustvo” (Break on Through: The Life and Death of Jim Morrison, str. 190), dok posetilac koncerata nekad popularnih “Greatful Dead” ovako opisuje svoj doživljaj njihovih koncerata: “Grupa je bila prvosveštenik, publika vernici, pesme su bile liturgija, a ples molitva” (Gary Greenberg, Not Fade Away: The Online World Remembers Jerry Garcia, str. 42)
Ne treba stoga brzopleto ljude osuditi što imaju potrebu da se “otkače” na koncertima, i da im alkohol pomogne u tome. Ovakvi hepeninzi jesu bedna zamena za duhovne doživljaje jedinstva sa Bogom i ljudima, koje su im oduzele najpre formalna institucionalizovana religija, koja pogled ljudi usmerava sa Boga na crkvu i sa neba na zemlju, a potom i humanistička ideologija, jer je, u nameri da čovečanstvo otrezni od “opijuma za mase”, čoveka svela na meso koje se danas razmnožava, a sutra raspada.
Muzički teoretičari i sami rokeri potvrđuju vezu između popularnih muzičkih pravaca koji potenciraju ritam sa kultovima i misterijama starih naroda. Ono što povezuje grčke misterije, bliskoistočne kultove, afričke plemenske obrede i mnoge druge verske ceremonije, s jedne strane, sa rokom, metalom, a posebno tehno muzikom, sa druge, jeste hipnotička moć ritma koji učesnike dovodi u stanje transa.
Potpuno ista vrsta ekstatičnog doživljaja, koji ima fiziološku osnovu – uticaj muzičkih šema na mozak, a onda preko mozga na lučenje hormona i ponašanje čoveka – odlikuje i jednu i drugu vrstu rituala: muzički koncert zasnovan na jakom ritmu i ovu vrstu verskih obreda. Upravo ova religijska, praktično liturgijska dimenzija opštenja mase i onih na podijumu, nije izmakla pažnji mnogih muzičara i teoretičara. Primetimo i često paljenje sveća i upaljača na koncertima. Zanimljivo je da Inkvizitor F.M. Dostojevskog ističe da čovek, makar i ne bio vernik, po svojoj prirodi ima potrebu da se pokloni, i to da se pokloni u velikoj grupi, u masi. Setimo se nekadašnjih sletova na Dan mladosti posvećenih Titu. Istinski doživljaj velikog koncerta ne može se zamisliti bez tog masovnog poklonjenja. To je čarolija jednog koncerta – moćna sinteza svih okolnosti koje stvaraju ekstatičan doživljaj zajednice prisutnih u prinošenju “muzičke žrtve”. “Da se naježiš!”
Tvrditi da je sve to “samo muzika” jednako je neozbiljno kao kada nas ubeđuju da reklame nemaju značajan uticaj na gledaoce. Ne dozvolite da toliko ponižavaju vaš zdrav razum! Zašto onda uopšte postoje reklame? Da nas zabave? Zašto se u njih ulažu silni milioni? Da nam preporuče šta je za nas najbolje? Generalni direktor Prvog kanala francuske državne televizije (TF1) skupo je platio sledeće priznanje medijima:
“Budimo realni: u osnovi, posao kanala TF1 jeste da pomogne, npr. ‘Koka-koli’, da proda svoj proizvod (…) Da bi jedna reklama bila primećena, um gledaoca treba da bude prijemčiv. Zadatak naših emisija jeste da ljude učine prijemčivima, tj. da ih razonode, da ih opuste i pripreme između dve reklamne poruke. Ono što mi prodajemo ‘Koka-koli’, to je vreme kad je ljudski um otvoren za uticaje (…).” Patris Lele, 2004.
Pored ozbiljne sumnje da dovodi do impotencije, pivski alkoholizam je podmukao jer nije naglašen. U Srbiji je neizmerno mnogo pivskih alkoholičara koji su neprestano “pod gasom”, ali isto tako dosledno poriču da su pijani. To su ljudi “izbačeni iz stroja”, koji sate i dane provode svuda osim u porodici i na poslu, ljudske olupine koje se ispred prodavnica i kioska teše i međusobno solidarišu, ili ispred TV-a ili na stadionima, bilo gde samo ne tamo gde im je mesto da bi im bilo dobro i da bi celom društvu bilo bolje. Žrtve pivske industrije poniženi su i osramoćeni ljudi ubeđeni da su “lavovi”. Ili si lav ili nisi. Ili piješ, ili nisi lav. Av!
Rođenje “Superstara”
Bratimljenje alkoholizma i “umetnosti” u cilju unapređenja telesnog i duhovnog zdravlja srpske omladine dostiže ovih dana vrhunac u “Jelenovom” unosnom mecenatu vezanom za beogradsko gostovanje Merilina Mensona. Svakako, ovo poklonjenje samprozvanom “Antihristu superstaru” nakazno našminkanog lica neće proći bez velike potražnje za žutim aluminijumskim limenkama i staklenim bocama “hranjivog” napitka.
Međutim, upoznajmo se sa karakterom i umetnošću 43 godine starog Brajana Vornera, alijas Merilina Mensona, iz mesta Kanton u američkoj saveznoj državi Ohajo.
Klinac iz američke srednje klase Reganovog doba odrasta u porodici koja praktikuje mlaki protestantizam evanđeoskog tipa; zatim se u adolescentskim godinama buni protiv roditelja i nastavnika, provocirajući ih manjim ispadima. Posebno se gadi učitelja u crkvi. Od njih će naučiti hrišćanske pojmove koje će do krajnjih granica iskarikirati u svojim pesmama. Na fakultetu studira novinarstvo, ali ne stiže dalje od prve godine. U svojoj autobiografiji The Long Road Out of Hell opisuje ovaj period:
“U to vreme sam čitao knjige o filozofiji, hipnozi, kriminalnoj psihologiji i psihologiji masa (kao i nekoliko knjiga u mekanom povezu koje su govorile o okultizmu i crnoj hronici). Pored svega toga, potpuno sam se dosađivao, gledao reprize serije Wonder Years i talk-show emisije, shvatajući koliko su Amerikanci glupi. Sve me je to nadahnulo da stvorim sopstveni projekat kako bih video da li bela grupa koja ne svira rep može da daleko izazovnijim i smelijim delima nadmaši vulgarne tekstove grupe “2 Live Crew”. Želeo sam da kao izvođač budem najglasniji i najuporniji alarm jer se činilo da nije moguće da na bilo koji drugi način otrgnem društvo iz kome u koju su ga uveli hrišćanstvo i mediji.” (str. 80)
Tako Menson već u početku svoje muzičke karijere sanja o cilju koji još niko nije ostvario – da sahrani hrišćanstvo, koje optužuje za sve velike nesreće ovog sveta.
Godine 1989. on osniva grupu koja nosi njegovo umetničko ime – Merilin Menson. Ono sjedinjuje imena dveju kultnih ličnosti 1960-tih godina – Merilin Monro i Čarlsa Mensona. Dok platinastu boginju seksa nije potrebno predstavljati, ime Čarlsa Mensona verovatno ne znači mnogo mlađima od 40 godina.
Čarls Menson je 1969. godine sa grupom svojim sledbenika upao u kuću tada odsutnog Romana Polanskog i na surov način ubio sve prisutne, uključujući i njegovu suprugu Šeron Tejt, koja je bila u devetom mesecu trudnoće. Njene molbe da je poštede deteta radi nisu pomogle. Izbodena je nožem 16 puta. Prilikom upada Mensona i bande u kuću Polanskog, upitan šta hoće i zašto je došao, Menson odgovara: “Ja sam đavo, i došao sam da obavim đavolski posao.” (“I'm the devil, and I'm here to do the devil's business.”, Bugliosi, Vincent; Gentry, Curt. Helter Skelter — The True Story of the Manson Murders 25th Anniversary Edition, W.W. Norton & Company, 1994) Ipak, ovaj suludi višestruki ubica bio je, zamislite, i originalan muzičar, te je pisao i pesme koje su godinama posle ovog pokolja “nadahnjivale” Aksela Rouza i drugare, kao i, svakako, Merilina Mensona. Sam ČM se nadahnuo muzikom “Bitlsa”– “Četvoricom jevanđelista Novog doba”, po rečima Timotija Lirija – u kreiranju svoje političke i kvazireligijske filozofije, kojoj je dao ime “Helter Skelter”.
To je čovek sa čijim je prezimenom potpuno srasla javna i privatna ličnost Brajana Vornera. I ime i prezime koje MM nosi objašnjavaju poigravanje sa androginošću, ali i aludira na period iz kog crpi svoju ideologiju i ikonografiju – na epohu seksualne emancipacije i istraživanja nove duhovnosti, naročito okultnog. Mensonova banda izvršila je svoj pokolj iste godine kada je Anton Šandor Lavej objavio Sotonsku bibliju, tri godine po svom osnivanju Sotonske crkve (The Church of Satan). Iste te godine rođen je i Brajan Vorner, budući Merilin Menson.
Činjenica da je javna ličnost Merilina Mensona neodvojiva od njegove groteskne šminke koja liči na masku (pomišljamo na Masku boga Lokija na licu Džima Kerija) podvlači poreklo pojmapersona: isprva je reč persona označavala antičku pozorišnu masku; mnogo kasnije ova reč označava pozorišni lik, ličnost u pozorišnom komadu ili u filmu; konačno, psihologijapersonom naziva javnu predstavu koju neko želi da izgradi o sebi. Drugim rečima, od maske koju je glumac skidao posle predstave dolazimo do javne uloge sa kojom se ličnost poistovetila do te mere da je više i ne odvaja od svoje suštine – persona. Prepoznatljivi stil koji MM neguje u javnosti za njega je mnogo više od predstave. Kako piše Ričard Rajt, Menson “vešto dekonstruiše savremenu severnoameričku kulturu i ’mutira’ (po svojim rečima) uproročku personu čiju suštinu upravo ta kultura treba da obeščasti, osudi i konačno žrtvuje[još jedno obeležje njegove mesijanske uobrazilje – prim. V.R.]. Za razliku od Alisa Kupera, čiji nastup na sceni je i fanovima i kritici očigledna i potpuna predstava, Menson odbija da razdvaja sebe i svoju javnu ličnost, i uživa silno u poigravanju sa tim dvojstvom. U jednom je intervjuu rekao: ‘Kad ljudi ponekad pogrešno zaključe da smo slični grupi ‘Kiss’ ili Alisu Kuperu, ili misle da je to javna predstava, mislim da ne razumeju koliko je Merilin Menson duboko prisutan u mom biću.’ ” (Wright, Richard, “I'd Sell You Suicide’: Pop Music and Moral Panic in the Age of Marilyn Manson”, Popular Music, Vol. 19, No. 3, 2000, str. 377)
Da bismo ispravno razumeli ovaj komentar, ne zaboravimo da osnovna uloga proroka u Bibliji (koju MM ismeva, karikira i parodira) nije futuristička i senzacionalistička – da proriče buduće događaje – već etička: on je poslat da državi, gradu ili pojedincu objavi Božiju poruku – blagoslov ili negodovanje – zavisno od njihovog delanja u skladu ili protivno moralnom zakonu. Prorok je Božiji glas savesti, glasnik milosti i istine. Na to upućuje MM kada sebe smatra prorokom i antimesijom: svojom nakaznom šminkom i svim svojim grotesknim grimasama on tvrdi da želi da pošalje “proročku” poruku o suštini Amerike – njenom licemerstvu, uskogrudosti, neslobodi, potrošačkom mentalitetu, o bolesti “Američkog carstva” koje spolja daje utisak savršenog zdravlja i napretka. Međutim, ta proročka maska toliko je srasla sa njegovim bićem da se on identifikuje s njom. Vajldov Dorijan Grej krio je od drugih sve nakazniju sliku svoga bića, dok MM iznosi svoju na pozornicu uveren valjda da će njena nakaznost nekako katarzički pročistiti prljavu dušu Amerike.
U uvodu u panel diskusiju pod naslovom Too Much for Much 21.oktobra 1996., voditelj emisije Avi Luis sažeo je preispitivanje koje je MM pokrenuo u popularnoj kulturi čak i među liberalima koji se protive cenzuri:
“Šok-rok – to smo već videli, nije li tako? (…) Da li je Merilin samo majstor koji ume da sebe proda na tržištu (…)? Ili je on stvarno superpopularni Antihrist koji nas nagoni da se suočimo sa sopstvenom sklonošću ka samouništenju, da u njegovom ružnom licu vidimo odraz sebe i tako se trgnemo iz pasivnosti?”
Da li je takva ambicija u skladu sa zakonima ljudskog ponašanja i učenja? Ili je tačnija ona arapska poslovica: “Više se muva uhvati na kap meda, nego na bure sirćeta”? Može li nakaznost i zlo koje na svom licu nosi i na pozornicu iznosi MM naterati one kojima se on ruga da postanu dobri i pošteni, tj. da upravo ne budu takvi kakav je on? Poznavaocu Mensonovih tekstova i spotova, kao i njegovih izjava i intervjua nameće se mnogo ozbiljnih pitanja – jer MM sam sebe uzima veoma ozbiljno. On nije šarlatan i zabavljač i nipošto to ne želi da bude. Njegova je pojava suviše nakazna i tragična da bi ikoga zabavila. On želi da šokira i zaprepasti “glupe Amerikance”. Inače, glupost je prvi na listi grehova iz perspektive Satanističke crkve, čiji je MM visoko poštovani “sveštenik”. Paradoksalno, poznavaocu osnovnih postulata satanizma Lavejeve provenijencije, MM i sam postaje licemer kada 90-tih godina tvrdi da je još uvek član Episkopalne crkve sv. Pavla u rodnom Kantonu u Ohaju i da nikad nije bio obožavalac sotone! (Religion Today 1997). Sa druge strane, nije teško prepoznati odjek Lavejeve misli u sledećim Mensonovim rečima:
“Smatram ono što radim pozitivnim. Pokušavam da ljude približim jedne drugima. To možda znači da će se udaljiti od Boga, ali će se približiti jedni drugima. Mislim da je to dobro. Mislim da to ljude jača… Pokušavam da kažem ljudima da veruju u sebe jer to je sve u šta treba da veruju. Mislim da je to pozitivno.” (MuchMusic 1996.)
Mensonov mesijanski kompleks uključuje i njegovo vešto vladanje konceptima i žargonom hrišćanske desnice u Americi, čak i u intervjuima. Decembra 1996. komentariše svoj intervju za časopis Rolling Stone:
“Ovo će biti važan novinski tekst. Biće to istorijski tekst na koji želim da se ljudi osvrnu kad me ne bude više bilo, i to će im možda pomoći da shvate šta sam sve vreme mislio kad sam snimao ovu ploču (…) Želim da ljudi znaju da sam pokušao da im to objasnim dok imaju priliku da slušaju.”
Primetimo jasnu aluziju na izraze koje koriste proroci Starog zaveta (“Neka znaju da je prorok bio među njima.”, Knjiga proroka Jezekilja 2:5) i Hristos (“Ko ima uši neka čuje”, Otkrivenje 2:7, itd.).
Lice zla i dobra duša
Uticaj popularne muzike od sredine 20. veka bio je predmet nepreglednog mnoštva članaka, emisija, studija i polemika. S jedne strane se jasno podvlači da popularna muzika svojim muzičkim shemama i tekstovima teži da utiče na svoje slušaoce. Merilin Menson to i ne krije. Zastupnici ovakvog shvatanja citiraju Platona, Aristotela, savremene filozofe, muzikologe, muzikoterapeute, sociologe i ostale. Oni jasno dokazuju da je muzika najmoćnija umetnost i da nadrasta granice vremena, prostora i jezika, preobražavajući ljude i čitava društva.
Sa druge strane, često su u 20. veku upravo oni isti muzičari koji su svojim delima i svojim angažmanom pokretali duboke i masovne promene u ideologiji mladih tvrdili u nekim drugim prilikama – kada su ih optuživali da “kvare omladinu” – da su puki zabavljači i da je njihova muzika bezopasna. Nasuprot njima, mnogi veliki mislioci poručuju nam kroz vekove da je muzika mnogo više od sredstva zabave i da je u pravim rukama oduvek bila oruđe društvenih prevrata.
Advokati popularne muzike tvrde često kako muzičari pevaju o zlu sa namerom da ga kritikuju, tj. da zlo u rečima i muzici zapravo ima za cilj da proizvede odbojnost u slušaocima i pokrene ih da čine dobro. Po tome bi “Sympathy for the Devil” Rolingstonsa trebalo smatrati pobožnom pesmom, možda? Međutim, osnovni zakon učenja jeste da postajemo ono što gledamo i slušamo, ne ono što neko time podrazumeva.
Zanimljivo je da mnogi univerzitetski ocenjivači Mensonove umetnosti pokušavaju da dekonstruišu i tekst pesama i simbolizam spotova. Oni ističu da je nakaznost Mensonovog vokalno-scenskog iskaza zapravo protest protiv vlasti, nehumanosti američkog društva, vapaj za autentičnošću. Drugim rečima, Menson bi zlom hteo da postigne dobro. Međutim, da li ovaj princ očaja može svojim sledbenicima da pruži išta više od onoga što je u njemu – smrt, crnilo, gnev, prezir, cinizam, sadizam, nemoć (toliko aluzija na seksualne perverzije psiholozima sluti na seksualnu nemoć)? U čemu je MM pametnijih od “glupih Amerikanaca” sa kojima se obračunava? Pa zar njegov nastup nije slika onog što je u njemu, a to što je u njemu je proizvod društva koje ga je takvim načinilo? Krivili mi društvo ili samo Mensona za ono što je on postao – slika sveta po Merilinu Mensonu nije istinita. Istina nikad nije ni samo bela, ni samo crna – život je i lep i bolan, mada nam je teško da se sa tim nosimo. Očigledno je da mlađani Brajan Vorner nije imao snage da prevaziđe zlo koje je iskusio, i da je postao prorok svoje nesreće, ali ne i nečeg novog, lepšeg i svetlog.
Koji je smisao života po MM? Zašto on živi? Zašto žive njegovi lucidni mladi sledbenici? Čime ispunjavaju svoje dane? Kada im njihov idol poručuje da je suicid bezbolan, šta oni misle o tome? U kakvom stanju i raspoloženju dolaze oni sa njegovih koncerata? Da li obrasci njegove muzike i njene poruke čine ljude boljima i poštenijima, da li ih zbližavaju ili ih ispunjavaju ogorčenošću? Da li nas on poziva da stvaramo i gradimo, ili da odbacujemo, preziremo i rušimo? Da li MM ima da ponudi nešto novo i dobro, ili je njegovo proročanstvo negativno i kritizersko – upravo ono što on pripisuje crkvi?
Stvarni uticaj muzike Merilina Mensona ne može da proceni muzički kritičar, profesor univerziteta ili novinar. Ne mogu, jer poseduju određeno životno iskustvo i opštu kulturu koji ih onemogućuju da fenomen MM dožive neposredno, “kao deca”, bez poređenja i kritičke zadrške. Odraz Mensonovog lika i dela treba tražiti na licima i u umovima njegovih neizgrađenih mlađanih sledbenika i slušalaca – onih koji se sa njim poistovećuju i u njegovoj muzici prepoznaju sopstvene frustracije, gnev, neznanje i očaj. Onih koji su budućnost ove planete, i na koje on i želi da utiče kao apokaliptički prorok, još jedan Child of Time. Kakav je taj uticaj, u kom smeru on vodi – to znaju roditelji i vaspitači. Priroda tog uticaja poznata je Amerikancima kroz mnoštvo debata, izveštaja i studija koje su došle čak do Senata.
Kada se decembra 1996. njegov treći album Antihrist superstar popeo na 3. mesto liste prvih 200 albuma, na Mensona se obrušila lavina žestokih medijskih napada raznih organizacija i udruženja koji su osuđivali njegov nemoral. Senator Džozef Liberman nazvao ga je “možda najbolesnijim umetnikom kog je ikada promovisala neka velika muzička kompanija” (Richard Wright, str. 375 i dalje) dok je Dolores Taker, predsednica Nacionalnog političkog kongresa crnih žena nazvala njegovu muziku “najprljavijom, najzlobnijom pornografijom koja je ikada mladima ponuđena na tržištu” (isto). Koalicija koju predvodi Vilijem Benet, jedan od direktora konzervativnog lobija “Empower America” (u kom su i Liberman i Taker) izvršio je pritisak na generalnog direktora korporacije “Sigram” (“Seagram”) “da postavi osnovnu crtu pristojnosti”, a na Mensonovu producentsku kuću, kojom “Sigram” rokovodi, da prestane sa distribucijom Mensonovih albuma.
Elem, i ovde prepoznajemo paralele sa srpskim prilikama. Spoj alkohola i muzike. Naime, džinovski “Sigram”, kog su u međuvremenu rasprodali “Koka-koli”, “Perno Rikaru” ili “Vivendiju”, bio je najveća svetska kompanija za proizvodnju alkohola i alkoholnih pića. Kasnije je unuk osnivača kupio takva velika imena muzičke i filmske industrije kao što su “Univerzal Studios” (“Universal studios”), holandski “Poligram” (“PolyGram”) i nemački “Dojče gramofon” (“Deutsche Grammophon”). Preveliki apetit ubio je “Sigram” već 1997. godine, i kompanija je propala.
Posle samoubistva petnaestogodišnjeg Mensonovog fana iz Severne Dakote, jedna od glavnih kontroverzi vezana je za učestalo pominjanje samoubistva u Mensonovim pesmama (npr. “I'd Sell You Suicide” – “Prodao bih ti samoubistvo” – u pesmi “Irresponsible Hate Anthem”, tj. “Himna neodgovorne mržnje”; pesma “Suicide is Painless”, tj. “Samoubistvo ne boli”, itd.), da i ne pominjemo bezbroj verbalnih slika nasilja, krvi i sadističkog ubijanja koje izviru iz njegovih pesmama. Vest o samoubistvu ovog tinejdžera eksplodirala je u svim vodećim medijima SAD, i dovela do saslušanja podkomiteta Senata o “Muzičkom nasilju”. Mensonovi advokati često se u ovakvim slučajevima pozivaju na Prvi amandman, koji inače brani verska prava. Tako američki ustav brani njegovu slobodu da ubedi mlade kako je svet oko njih gori nego što jeste.
Prorok u doba postmodernizma
Prvo što upada u oči pažljivom posmatraču i slušaču Mensonovih pesama jeste retro kolažsimbola i ideja. Lik i delo ovog čoveka jeste kompilacija poruka i simbola koji su nekada, u svom autentičnom modernom kontekstu, bili moćni i razorni u svojoj novini, a koje sam priznaje kao svoje uzore: kadaverična kozmetika koju je pozajmio od Alisa Kupera i “Kiss-a”; androginost Dejvida Bouvija i Eni Lenoks; nacistička ikonografija koja spaja morbidno puteno i sadističko; palucanje jezikom koje posle Džina Simonsa i Rolingstonsa više ne uzbuđuje nikoga, a gadi se mnogima; česte antisocijalne poruke u kojima su se oprobali svi od Morisona nadalje, preko pankera i metalaca; udari na porodicu i njene vrednosti koji ne mogu da se mere sa Morisonovim incestuoznim porukama vlastitoj majci; proročka upozorenja na vreme u kom živimo koja odjekuju još od vremena Koreje i Vijetnama, i zbog kojih ga povezuju sa Oliverovom Stounom… Elem, ove i mnogobrojne druge već viđene poruke njegovi mlađani sledbenici ne percipiraju na isti način kao kritičari i zreliji potrošači ovakve vrste muzike. Dok je za ove potonje Mensonov ekscentrični nastup kompilacija već viđenog čija se eksplozivna snaga ne može ponoviti, neko će pomisliti da će pristigle generacije tinejdžera s početka 21. veka reagovati na njih sa oduševljenjem i žestinom 60-tih i 70-tih zato što ih ne poznaju.
Međutim, efekat koji je na mlade imala muzika ovih dveju decenija nikada se neće ponoviti – zato što publika s početka 21. veka, čak i ona maloletnička, nije publika Bitlsa, Stonsa, Morisona, Bouvija. Generacije u vreme Merilin Monro i Čarlsa Mensona posedovale su izvesnu bezazlenost, otvorenost i sposobnost čuđenja i oduševljenja s jedne strane, a sa druge strane veliku meru ideala i vere u budućnost, koji su davali smisao njihovoj pobuni. Naprotiv, Mensonova današnja publika često je blazirana, “tako stara, a tako mlada”. Tinejdžeri od 90-tih do danas postaju sve ciničniji, bezvoljniji, sumnjičaviji i gotovo nesposobni da se istinski oduševe i pokrenu za bilo šta. Njih je prosto sramota da veruju, nadaju se i imaju ideale. Taj blaženi izraz detinjeg uživanja u nekom poslu u koji verujemo – oni ga se često stide, a onima koji još tako razmišljaju oni se, nesrećnici, rugaju. Oni su preko vizuelnih medija prisustvovali hiljadama scena nasilja i naslušali se hiljada poruka da ne veruju nikom i ne vole ništa osim sebe. Oni su prisustvovali sahrani mnogih ideala koji su pokretali njihove roditelje, deke i bake. Oni nemaju volje da se bore. Njih su mediji, politika i muzika uvukli u crni “antimatriks” na koji umesto kreativnim otporom reaguju destuktivnošću, očajem i samoubistvenim stilom života. Mladost poseduje energiju koja se nikada neće ponoviti, koja može da stvori lepotu i dobrotu, kao što je to činila u prošlosti; zar dakle oni koji muzikom mraka i zla ubijaju u toj omladini kreativnost, nadu da u ovakvom svetu ipak mogu da budu srećni, veru da dobrota ima smisla, zar oni upravo ne rade na tome da ti mladi ne promene svet?
Drugim rečima, zar crnilo koje kao sipa iz sebe toči MM ne ubija u njegovoj publici svetlost i snagu koje mogu da pobede baš ono zlo koje on tvrdi da osuđuje i kritikuje? Zar dakle njegova muzika nije jalovi autogol? Nemoćno vajkanje kastriranog uma koji se ponosi svojom sakatošću? MM bi hteo da njegovi fanovi veruju u sebe, ali da li oni još uvek veruju u bilo šta?
Šok-rok učvršćuje hrišćanski mainstream
Kada sagledamo kako na Mensonovu muziku i izjave reaguju upravo one sredine na koje je on usmerio svoju najžešću kritiku, možemo li da kažemo da su one ozbiljno shvatile njegove poruke i preispitale se? Nažalost, stvarnost je sledeća: kao i svaki običan smrtnik koji ima oči i uši, mainstream hrišćani doista su bili šokirani, ali ne svojim manama u koje upire prst Merilin Menson, već nakaznošću njegove pojave, rečnika i nastupa, kao i njegovog permutovanja Hrista i Lucifera. I šta su zaključili? Da takva persona ne zaslužuje da je uzmu za ozbiljno, i svakako ne da od nje nešto uče. U drugoj fazi reagovanja na “proroštvo” Merilina Mensona, takvi religiozni ljudi još više su prigrlili svoja tradicionalna i često pogrešna verovanja, i još manje postali voljni i sposobni da u njima prepoznaju greške koje ih udaljuju od suštine vere i samog Boga kog traže. Merilin Menson ojačava versku hipokriziju time što plaši prosečnog vernika svojom neljudskom karikaturalnošću i svojim simpatisanjem civilizacijskog zla kakav je fašizam (“Pretty As A Swastika”).
Tako, u krajnjem slučaju, ne samo da MM ne pomaže “glupim Amerikancima”, već ih uverava da je njihova glupost pametna spram ludila Merilina Mensona. Bure sirćeta nije pomoglo, a meda u Merilinu Mensonu nema. I svojim izgledom i svojom ulogom, Menson je tako usred postmoderne Amerike odigrao ulogu lovačkih pasa koji uplašenu lisicu gone sve dok ne naleti pravo na – lovce.
Istinska tragička maska, i sam tragičan, Menson svojom kritikom slavi svoj čemer, crnilo i zlo koje pripisuje društvu. On ga sakralizuje i u tom smislu on jeste Antimesija i Antihrist. Njegovo lice slika je nesreće i nakaznosti njegovog bića jer, čak i da je sva ta buka i bes samo predstava, krajnje je bolesno želeti i zamisliti takav imidž i propovedati ga kao suštu istinu. I tu je granica njegove vaspitne moći: kada se Mensonov sledbenik umori od otrova koji mu je kao pričest ponudio ovaj jednako nesrećni sveštenik apokalipse, okrenuće se ili doslednom ludilu – kao adept Mensonove religije – ili stvarnom ljudskom životu – sa svim njegovim lepim i ružnim trenucima, životu koji nipošto nije nakazan kao Merilin Menson ili kao svet njegovih pesama. Menson mlade može da nauči samo onome što je u njemu i što on zna, ali gde je svetlo? Gde je dobro? Gde je POZITIVNI PRIMER?
Ako je sva ta karikatura, sva ta groteska, NEGATIVNA PORUKA o tome kakvi ne smemo da budemo, kakvi TREBA DA BUDEMO? Ima li MM pozitivan odgovor? Da nema i on svoj “Helter Skelter”? Mladost je gladna lepote i nade, vedrine i optimizma: gde su? Ne može se živeti zagledan u nakaznu civilizaciju i njenog nakaznog proroka MM. Gde su uzori dobra? Gde je konstruktivno i kreativno? Gde je “novi svet”? Gde je “bolje”? Kad završi “dekonstrukcija”, ko će “konstruisati” i šta to? Po kojim planovima?
Čovek ne živi od samog hleba, ne živi ni od mržnje, gađenja i uništavanja. Potrebna mu je ljubav, bezuslovna ljubav, melem na rane, svetlost u mraku. Više od čoveka, više od “Antihrista superstara”.
“Jer meni treba moćna riječ,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.
Gorak je vijenac pelina,
mračan je kalež otrova,
ja vapim žarki ilinštak.
Jer mi je mučno biti slab,
jer mi je mučno biti sam
(kada bih mogao biti jak,
kada bih mogao biti drag)
no mučno je, najmučnije
biti već star, a tako mlad!”
(Tin Ujević, “Svakidašnja jadikovka”)
Brajan Vorner propustio je, nažalost, jednu važnu pouku dok je kao dete dolazio u crkvu u svom Kantonu u Ohaju. Autentični prorok dobra i nade ne nosi na licu blato, a u srcu zlato, jer “po rodovima njihovim poznaćete ih.” (Matej 7:20). Onaj koji poziva na dobro mora biti primer dobra. Njegova persona mora biti autentična, svetla i topla i spolja i iznutra, usred nepravde, licemerstva i patnje. Pravi dobrotvor, pravi učitelj ne troši sve svoje vreme da blatom gađa zle momke, ne provodi vreme upirući prstom u falsifikate, već, iako zna da će ga društvo pre ili kasnije odbaciti, ukazuje svima na original, na dobro. Imao je ovaj tužni svet mnogo takvih proroka koji su voleli ljude, takve kakvi jesu, a nisu im poručivali, ni doslovno, ni figurativno, da se ubiju, unište, da se predaju rastrojstvu, perverziji, mržnji.
Bio je jedan takav učitelj. Tri i po godine bile su mu dosta da svojom personom, rečima i delima pokaže gde je izlaz iz sve pokvarenosti, zločinstva i mržnje Rimskog carstva. I on je ljudima govorio da je zlo u njima samima, ali ih je voleo. Dao im je MED, a sam je popio SIRĆE. Njegove reči do danas su savršeni recept za izlazak iz blata i oslobođenje od tiranije društvenog sistema:
“Volite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone … jer Bog zapoveda svome suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje kišu i pravednima i nepravednima.” Matej 5:44,45.
Umesto toga, Merilin Menson samo je jedan tragični deo svog sveta i vremena – ništa bolji i ništa jači, ništa svetliji. Žrtva koja ne zna kako da se spase. Ovaj napis nije rafal po Merilinu Mensonu, već jadikovka nad ovim nasrećnim čovekom, koji nosi crne naočari da ubedi sebe i druge da nema svetla. Koliko će on još izdržati tako da živi i misli? Ili se možda u svom privatnom raju ruga i podsmeva hiljadama i milionima koji veruju u autentičnost njegovog crnog mraka? Dok on uživa u nekoj svojoj svetlosti?
Na kraju krajeva, dok nas ubeđuju kako Mensonovi tekstovi kažu “smrt”, a misle “život”, i da on time samo reaguje na zlo oko sebe, pitamo se zar je potrebno otvarati oči mislećim ljudima i ženama za činjenicu da “scensko odelo čini čoveka” i da je crnilo Mensonove pojave mrak koji nosi i u duši. Predlažemo stoga “Jelenu” da onima koji “misle svojom glavom” dovedu i nekog muzičara sa porukama nade, svetlosti i dobrote.
Vladimir Radić
preuzeto sa Znakovi pored puta