Zapitaju mene često:
što sam tako vedra lika
kako grubu sudbu snosim
bez vapaja i bez krika?
Kažem tada: u mom srcu
jedna svetla iskra ima,
koja vazda daje smisla
mom životu i snovima.
Bez vapaja i bez krika?
Dari dali malo ploda,
mada u mom biću žive:
razum, ljubav i sloboda.
Samo s pravom verom čovek
i u bedi mira nađe,
s puta pravde i istine
u životu retko sađe.
Jer: i kad nas sudba kinji
a nevolja gruba tera
patnje će nam lakše biti
kad nam život štiti vera.
Vera ne zna šta je mržnja,
šta samoća, šta dosada.
Vera diže, vera krepi
ko veruje ne propada.
Vera dušu našu bodri,
od niskih je strasti čisti
ko veruje ne zna šta su
gadne zlobe i zavisti.
U najvećim stradanjima
nad njime se vera nije
kada misliš: nesrećan je
blaženstvo mu dušu vija.
Eto, stoga u životu
kada klonu noge meni
moja vera došapne mi:
čovek budi! napred kreni!
I zato sam uvek vedar
jer mi vera život sladi
a vera je životvorna
od čoveka – diva gradi.
J. J. Zmaj
