2 – Nema promašenih eksperimenata

«Jedino pitanje koje je zaista važno je ‘Da li je svemir prijateljski naklonjen’?» – Albert Ajnštajn

Možda ste primijetili, vremenom, kako plastična pakovanja koja sadrže hranu poput čipsa postaju sve tanja i tanja, a u isto vrijeme žilavija. Nekada sam veoma lako otvarao vrećicu čipsa rukom, sa minimumom natezanja i pravljenja grimase. Ne više. Naravno, možda su u pitanju moje godine, ali ovih dana plastika se jako rasteže, bez obzira na vrijeme rvanja sa njom, stezanja mišića i verbalnih uzvika. Volim da mislim da sam razuman čovjek i nadaren inteligencijom. Čini se da bih trebao biti sposoban pronaći ugledniji, elegantniji način otvaranje obične plastične vrećice sa čipsom.

Radoznao sam po prirodi, učitelj po profesiji, i uvijek pokušavam da naučim nove stvari. Istražujući nove prostore povećava se mogućnost da ćemo napraviti ozbiljne pogreške i završiti tako da okolini izgledamo glupo. Pisac Džordž Bernar Šo je pisao o ovom fenomenu: ‘Čovjek uči da vozi skejt shvatajući da pravi budalu od sebe; zaista, on napreduje u svim stvarima praveći budalu od sebe’. Iako je ovo što je on rekao istina, postoje i drugačiji načini govora koji će taj proces učiniti manje bolnim. Mi zaista učimo kroz ispitivanje i greške, ali ne moramo da napravimo tako veliku grešku da završimo na sudu!

Budući da učenje zahtijeva da pravim greške, i da ponekad izgledam nesposoban, došao sam do stava da gledam na sve to mnogo pozitivnije. Ukoliko naučim nešto važno, uopšte mi nije važno kako glupavo sam izgledao u tom trenutku drugima oko sebe. Nisam ja izmislio ovu izreku, nego sam je samo prilagodio za sebe: ‘Ne postoje promašeni pokušaji/eksperimenti, samo novi podaci’.

Ukoliko bi svaki eksperiment imao tačno planirani ishod, veoma malo bi moglo da se nauči. Eksperimenti koji se čine da idu veoma loše često daju najveća otkrića. Na primjer, Sir Artur Fleming je imao loš ishod svog eksperimenta. Umjesto da ga zanemari i odbaci kao bezvrijedan, promašeni eksperiment, on je izučavao nove podaztke. Taj promašeni eksperiment je proizveo penicilin, prvi antibiotik.

Ranih 1930ih naučnik na Dupon pomiješao je neke hemikalije i ostavio smjesu u jednoj posudi preko noći zajedno sa staklenim štapićem kojim je to miješao. Sledećeg jutra je pronašao stakleni štapić spojen sa sada čvrsto providnom masom. Njegovi novi podaci dali su način dobijanja prve akrilne plastike.

Naša porodica je otišla u park na piknik obezbijeđena sa svim neophodnim potrepštinama. Kada su me ostavili samog u autu sa čipsom vidio sam priliku da pokušam naći ugledniji, elegantniji način za otvaranje vrećice čipsa.

Ideja za efektivniji način otvaranja vrećica došla mi je zbog još jedne opšte osobine pakovanja čipsa. Iako je u tvornici napune do vrha, vrijeme i prevoz učine da, do mene dođe vrećica koja izgleda do pola napunjena vazduhom. Upravo ta činjenica dala mi je ideju. Činilo mi se da ukoliko dovoljno brzo pritisnem vrećicu, zrak koji se nalazi unutra će otvoriti sam rub vrećice rješavajući tako problem rastezanja izdržljive plastike.

Tako tog divnog proljećnog popodneva, prilika za moj veliki eksperiment je napokon došla. Bacio sam vrećicu uvis planirajući da sredinu pakovanja dotaknem brzim pljeskom rukama. Prvi put sam propustio da uradim dovoljno jako tako da se vrećica jednostavno zaglavila među mojim rukama. Drugi put uhvatio sam je sasvim kako treba i koliko treba i kompresovani vazduh otvorio je rub vrećicu bučnim praskom poput pucnja.

U tom trenutku su se nametnuli novi podaci. Upravo tada sam shvatio da vrećica ima dva kraja, dva ruba, jedan na vrhu i drugi na dnu. Obično to daje mogućnost da se otvori bilo koja strana vrećice. Tada dolazim do druge činjenice.

Težina čini da čips uvijek teži ka dnu vrećice, ostavljajući slobodan vazduh na vrhu. Kada bilo ko potisne vazduh na vrhu vrećice, to djeluje kao kada se širi energija iz sagorijevanja baruta, tako da gura čips u suprotnom smjeru – u ovom slučaju, ravno na dole.

Tako sam ja sjedio u autu držeći vrećicu sa gomilom čipsa na svojim nogama. Eksplozivni zvuk je osigurao da sve osobe u mojoj blizini svjedoče o mom neuspjelom pokušaju. Moj sin, tada tinejdžer, se nasmijao i rekao: «Vau tata, novi podaci!»

Nijednoj životinji nije potrebno toliko dugo da postane zrela kao ljudskom biću. To nije zato što su naša tijela najveća, najbrža, najjača – sve naj. Ne, treba više od dvadeset godina da se potpuno osposobi i opremi veliki mozak. Bog, evolucija, subdina – šta god da nas je kreiralo, uradilo je to tako da učenje dolazi kroz propuste i pogreške.

Neki od nas imaju ideju o Bogu koji nas stalno posmatra i hvata dok pravimo greške. Ali moje iskustvo se suproti ovom. Budući da većina od nas radije uči i raste nego umire, čak i najveće greške ne moraju biti fatalne ili mi posjedujemo neki upozoravajući sistem koji nas štiti od zaista ozbiljnih pogrešaka. Zapamtili ste Ajnštajnovo pitanje da li je svemir prijateljski naklonjen? Moj odgovor je «Da, iz kog god razloga, svemir je prijateljski naklonjen. U suprotnom, mi bi svi bili mrtvi.»

To ne znači da treba sve da isprobaš – ponovo izmišljati točak. Ljudi koji su već postojali prije nas – kao što su Konfučije, Buda, Sokrat, Isus, Njutn i milioni drugih – nešto su ostavili iza sebe. Na stranicama koje slijede, posmatraćemo njihova iskustva i pokušati nešto da naučimo iz njihovih uspjeha – i njihovih grešaka.

Poslije svega, nema smisla ponavljati greške drugih. Na primjer, sada znate kako da ne otvarate vrećicu čipsa.


Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s