О дефектима „посрбљивања“ Бога и Цркве

Српски менталитет је веома специфичан на психолошком нивоу. Већина не уме да разговара, да барем саслуша ако већ неће да прихвати туђе мишљење, да се мало информише о другим обичајима и културама, итд., но све одмерава неким конфузним цинизмом, који ни они не знају одакле му разлог, и са неком конзервативном самодовољношћу макар незнање сноснило болне последице по такав избор. Не можемо, наравно,  генерализовати да је сваки Србин такав. Али већина Српског народа воли да се руга и да се затвори у себе. То су његове две највеће одлике. У фамилијарним односима се може запазити таква тензија. Када је вера у питању, преферирају квази-европске трендове, иако ту Европа није ништа крива, користећи их као одбрамбени механизам од свега што је паметније од њихових егзистенцијалних позиција (док са друге стране… да не започињем тему о томе како се од уласка у Европску унију креира лажна сурогат-перцепција Царства Небеског иако нисам против уласка у ЕУ него ми боде очи јавна презентација илузије да ће са уласком преко ноћи сви проблеми нестати).

Постоји још и други слој људи који ограничени умом а само неки безазлени срцем, саму веру третирају на фанатичан начин ако познају неке догме или на сујеверан начин ако не познају неке догме. Није потребно пуно погледа споља да би се видела колика је предрасуда а можда и мржња, унутар Србина према Србину – било да се они познају или не. Такви људи саму веру национализирају али чак и саму националност укидају чим показују потцењивање према човеку „из свога тора“. Србин не допушта да му ближњи бежи по било каквом успеху, и док га не сроза дубоко испод себе не осећа никакву сигурност. Зато и има толико гордости међу њима. Јер ако је тако међу фамилијама, шта ли ће тек бити тамо где формалне биолошке повезаности нема, јер Срби воле да се куну у блискост по биолошкој линији иако околности показују другачије. Најдефектније је када гордељивац не идентификује своју гордост као гордост но као врлину.

Надасве Србин воли да буде учитељ свима и да се меша као инспектор тамо где га нико не зове, мешајући се бестидно у име морала, политике, вере, обавеза или чега већ до сасвим личних ствари на која нема право ако нема истинску блискост – па чак ни тада. Јер Србин једва чека да упозна некога представљајући се културним понашањем само да би испитао све туђе недостатке и тајне за своју радозналост коју ће злоупотребити за неког трећег слушаоца. Једва чека са неким да се сроди само да би га што више понизио заборављајући почетничку културу која је више била налик стратешком лицемерју неголи култури. Зато Срби не воле пуно да разговарају а ако и разговарају то је опет у име критизерства. И оно што је најбаналније, саму веру која је у Христу Исусу своде на ранг националног шовинизма и дискриминације, као да су то заповести које треба држати а не љубав и благодат. Јер Бог будући без нације у себи изгради многе, и иако дошавши прво међу Јевреје, не пожеле да „ојевреји“ цео свет, него да све нације претвори у Царство Небеско. Али тако нешто рећи задојеном Србину, горе је од Јевреја који су слепилом осудили  Христа, јер Србин најмањи на свету жели да цео свет претвори у себе налик првом Адаму.

Да, највећа гордост се налази у најмањем народу, баш као што најмањи пас има комплекс страха од великих људи и животиња па лаје на све што се креће и онда када га нико не дира. Најгоре што може да се деси Србину јесте његов ментално ограничени егоизам који укида другог. Ако не клеветате и не бавите се другима, а нарочито ако не препричавате по хиљадити пут своје проблеме, ви нисте Србин, ви нисте „in“, ви сте државни непријатељ број један. Још ако у вери стојите, онда нисте модерни, заборављајући да је Христос исти јуче, данас и у све векове. Не, ви сте секташ, будала, једностран човек а често окарактерисан као неморалан и настран. А по којим то судовима такви мере ако сами немају тај грех у себи кроз којег и могу да идентификују грех у другом? Србин не осећа своју савест, не осећа зло лажне националности јер је онтолошка националност Отаџбина на небесима; не осећа свој безобразлук и исхитреност ка ономе што је лоше, а надасве не осећа човека прекопута себе, нема тај самарјански дух да погледа на онога ко страда. Још мало па ће се код квази-догматичара и „Прича о милостивом Самарјанину“ прогласити за сентименталност.

За надменост једног неверујућег или полуверујућег Србина данашњице, благодат је нешто бајколико, а ако је поверовао онда је за њега благодат нешто што се не добија бесплатно заборављајући да је Бог не мери и не гледа ко је ко. Не знам какав је то менталитет али је кристално јасно да се таква свест вешто утискује у све поре друштвених делатности, па нажалост и у Цркву која као икона есхатона не може мерити ко је које националности, и да се због таквог третмана ограничава не само добра делатност овога века већ и оно што се не може ограничити а припада Будућем Веку. Јесам Србин али нисам искључив, јесам Србин али вера не познаје границе, јесам Србин али не волим све што мој народ чини; јесам Србин али не морам жртвовати Србе да бих сачувао своју земљу, јесам Србин али никада у расколу са другим нацијама, јесам Србин али не желим вагати какав је неко да бих га понизио, јесам Србин али када сам у Богу више нисам Србин но Христов јер је Он изнад сваке нације.

Оно што је интригантно за Србе јесте то да само док се воде ратови, док их притиска државни режим, нека болест или властито сиромаштво, умеју да покажу солидарност, а чим се појави време мира и добитка тада се показују у најгорем светлу са истуреним зубима један против другог. Црква не негује територијални већ благодатни интегритет. То не значи да територијални не треба да постоји. Ако је толики раздор међу националистима, шта ли ће тек бити са онима који у једном граду подижу парохијске зидове према другима из истог града, не видећи да Црква не зависи од граница. Можда није свуда исти поредак али то не значи одбацивање оних покајника који долазе из других парохија, епархија па чак и других нација или конфесија. Тоталитарно православље, које негују јуридички појединци из клира и народа (а не сви) је замисао која својим наметнутим ставом одбија од Цркве новопридошле у вери херметичким законодавством. Народ треба да слуша свештенике али и свештеници треба да слушају народ – у питању је узајамна послушност (= са-служивање) јер смо сви једно тело у Христу коме је Он Глава а не да је свако од нас глава један другоме гордећи се својим мислима изван послушања.

Црква јесте унутар времена и простора али она сама је изнад времена и простора, или можда боље речено, она сама јесте аутентично испуњење времена и простора. Једно је, дакле, љубав према својој националности, друго је екстремисати своју националност без дипломатског језика са другима, а треће је не превиђати Царство Небеско због своје или нечије националности. Замисао Светога Саве није била само љубав према нацији него и према Богу. Неки се позивају на Св. Саву користећи га као пасивну жртву – јер не може да говори – за своје интересе. Као да је Св. Сава тобоже хтео да обоготвори себе унутар нације а да се на Бога Тројицу заборави. Даље, не треба мешати догматску и националну Цркву или још горе благодатну Цркву са институционалношћу Цркве. Јер иако се националност не може и не треба негирати, због ње, каткада, долази до једностраности у смислу „да се од дрвећа не види шума“. Природа Цркве је наднационална. То је оно апостолско: „Нема више Јеврејина, ни Грка, но су сви једно у Христу Исусу“. Укидају се, дакле, све псеудо-националне и псеудо-психолошке границе јер Бог тако хоће и јер је то икона Есхатолошке Цркве. Када је, уосталом, основана Црква на Педесeтницу, пред наитијем Духа Светога, на сабрању су се затекли људи многих националности.

Треба неговати национални идентитет и чувати ово мало простора од Србије под небом од антисрпских наметања споља као и лажно-српских наметања изнутра, али не треба одлазити у крајности. Када су једног свештеника питали шта му је ближе срцу, да ли човек који је по националности Србин а није заједничар Литургије, или човек који није по националности Србин а долази на Литургију, он је рекао да му је ближи овај други. Како је све то изнад оног радикализма квази-православних покрета који себе представљају као „стубове православља“ и „очувања Србства“. Због таквих се и воде ратови…

Треба разлучити где почиње одговорност а где параноидност. Не треба да „посрбљавамо“ Христа и Цркву, него да обожимо своју националност Христом и Црквом.

Izvor: http://upodobljavanje.wordpress.com/2011/05/21/%D0%BE-%D0%B4%D0%B5%D1%84%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%80%D0%B1%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B8-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5/

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s