Dva neprijateljska vojnika

Susrela se tako dva neprijateljska vojnika u šumi, i šta će kud će, počeli da rade ono što znaju i što im je zanat. Izbacili puške i ranili se, povadili sablje i sjekli se, ljetni dan do podne, dok ih nisu polomili, i kad su im ostali samo noževi, jedan vojnik je rekao:

– Čekaj da predahnemo. Evo i podne je prošlo, nismo vukovi, već ljudi. Eto, ti sjedi tamo, ja ću ovdje. Dobar si borac, umorio se me.

– I ti mene.

– Bole li te rane?

– Bole.

– I mene. Stavi duhana da zasutaviš krv.

– Dobra je i mahovina.

Pa sjeli, popričali o svemu, o porodici, o djeci, o teškom životu, sve im slično, mnogo šta isto, razumjeli se, zbližili, pa ustali i reklli zadovoljni: “E baš se ispričasmo, ko ljudi. Eto, i na rane zaboravismo. Hajde da dovršimo ono što smo započeli.” Pa izvadili noževe i smirili jedan drugoga. (Derviš i smrt, str. 257)

Naravoučenije: “Ali, ako jedan drugoga ujedate i proždirete, gledajte da se međusobno ne istrijebite. (Biblija, Galatima 5:15, prevod SPC)