Sedam etičkih pitanja u vezi sa Vaskrsom

Evanđeoski izveštaji o Vaskrsu dati su kao jednostavno saopštenje o jednom izuzetno radosnom događaju. Nema patetike, nema politike, nema polemike, nema domišljanja, nema izmišljanja. Učenicima mnoge stvari nisu bile jasne, pa ni samo vaskrsenje. Tako čitamo: „A kad silažahu sa gore, zabrani im (Isus) da nikome ne kazuju šta su videli, sve dok Sin Čovečiji ne vaskrsne iz mrtvih. I ovu reč zadržaše u sebi pitajući jedan drugog: Šta to znači vaskrsnuti iz mrtvih?“(Mk. 9,1-10). Jedna od osnovnih postavki hrišćanske vere učenicima nije bila definisana dok ih nije prosvetlio Sveti Duh.

Ipak, čitalac odmah shvata da iza jednostavnosti izveštaja stoji niz složenih pitanja. U prvom redu su to pitanja etičke prirode (moral, odnos prema dobru i zlu, vrline, mane, stavovi). Razume se, Sveto pismo nas ne ostavlja bez odgovora.

Prvo pitanje. Ovo se pitanje nameće. U vremenu kad se sve podvrgava sumnji, pri prvom čitanju ili slušanju vesti o Vaskrsu iskrsava pitanje: Jesu li evanđeoski izveštaji o Hristovom podizanju iz mrtvih istiniti ili lažni? Prema rečima Svetog pisma „Sve je pismo bogonadahnuto…“ (2. Tim. 3,16). Zašto bi samo pojedini delovi – oni koji se nama čine prihvatljivim i razumljivim – bili istiniti? Apostol Pavle pita svoje ispitivače: „Zašto vi smatrate da je neverovatno da Bog mrtve vaskrsava?“ (Dela 26,8). Ko veruje da je Bog svemoćan, za tog nije nemoguće da On i mrtvima daje život. Misli li ko da Bog nije svemoćan i da ne podiže iz mrtvih, onda treba preispitati takvu veru, jer nesvemoćni Bog uopšte nije Bog. Za Avrama, velikog učitelja i primernog verovesnika pisano je kako „je razumeo da je Bog kadar i iz mrtvih vaskrsavati“ (Jev. 11,19).

Drugo pitanje. Može li ogrehovljeni čovek da shvati tako uzvišenu misao kao što je vaskrsenje? Odgovor na ovo pitanje nalazimo u evanđeoskom saopštavanju da je Gospod Isus bio „svetlost istiniti koja obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet“ (Jn. 1,9). I najogrehovljeniji um je osvetljen Hristom, možda u maloj meri – ali u tami je i ta mala svetlost sudbonosna. Ne treba da nas obeshrabri to što neki „zastraniše od istine, govoreći da je vaskrsenje već bilo, i ruše veru nekih“ (2. Tim 2,18). Neverica i kolebljivost su obične ljudske osobine. Svakom se može desiti da posumnja, a ima i takvih koji namerno odbacuju veru u Hrista.

Poznato nam je kako su se ponašali vodeći ljudi i veroučitelji u vreme kad je Spasitelj boravio na zemlji. „Tada odgovoriše neki od književnika i fariseja govoreći: Učitelju, hoćemo od tebe znak da vidimo. A On odgovarajući reče im: Rod zli i preljubotvorni traži znak; i neće mu se dati znak osim znaka Jone proroka. Jer, kao što je Jona bio u utrobi kitovoj tri dana i tri noći; tako će biti i Sin Čovečiji u srcu zemlje tri dana i tri noći“ (Mt. 12,38-40). Bog želi da Ga ljudi shvate i On će pobediti njihovu ogrehovljenost.

Treće pitanje. Šta nam Vaskrs donosi u odnosu na večnost? Pitanje se tiče poglavito onih koji veruju. Međutim, ono je od značaja i za one kojima svedočimo i koji tek treba da uzveruju. Svi treba da znaju da je ostvarivost najvećeg dela Božjih obećanja moguća samo preko vere u vaskrsenje. Posredstvom knjige Otkrivenje od Jovana Bogoslova Hristos govori: „Ne boj se, ja sam Prvi i Poslednji i Živi; i bejah mrtav i evo sam živ u vekove vekova, i imam ključeve od smrti i od pakla“ (Otk. 1,17-18). Posledica Hristovog vaskrsenja biće vaskrsenje njegovih sledbenika, „jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će i Bog one koji su usnuli u Isusu dovesti s Njim“ (1. Sol. 4,14). Događaj će biti veličanstven. Biće više nego zadivljujuće kad se sve to bude odigralo, „jer će sam Gospod sa zapovešću, glasom arhanđela i sa trubom Božijom sići s neba, i mrtvi u Hristu vaskrsenje prvo; a potom mi, živi, koji ostanemo bićemo zajedno s njima uzneseni na oblacima u sretanje Gospodu u vazduhu, i tako ćemo svagda s Gospodom biti“ (1. Sol. 4,16-17).

Četvrto pitanje. Kako se vaskrsenjem pokazuju slobode što nam ih Isus donosi? Slobode su sve oštrije pitanje među hrišćanima. Hteli mi ili ne, ljudsko društvo sve masovnije ulazi u politiku. Hrišćanstvo ne može da izbegne društvene tokove. Pitanje je da li uopšte treba da ih izbegava. Vera u vaskrslog Hrista je prvenstveno vera pojedinca. Ona menja onog koji veruje. „A ako je Hristos u vama, onda je telo mrtvo za greh, a duh je život za pravednost. Ako li živi u vama Duh Onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, Onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna telesa Duhom svojim koji živi u vama“ (Rim. 8,10-11). Isto tako vaskrsenje je oslobođenje celokupne tvorevine.

Apostol piše: „Jer mislim da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti, jer žarkim iščekivanjem tvorevina očekuje da se jave sinovi Božiji, jer se tvar pokori taštini, ne od svoje volje nego zbog onoga koji je pokori, sa nadom da će se sama tvar osloboditi od robovanja raspadljivosti na slobodu dece Božije. Jer znamo da sva tvar zajedno uzdiše i tuguje do sada, a ne samo ona, nego i mi koji prve darove Duha imamo, i mi sami u sebi uzdišemo čekajući usinovljenje, izbavljenje tela našega“ (Rim. 8,18-23).

Dužan sam da napomenem uz ovo pitanje da „neobraćeni hrišćani“ veruju da slobode dolaze same po sebi ako se u njih uloži dovoljno borbe i dobri zakoni. To bi bilo kao kad bi neko očekivao da će dobro uglačano staklo samo po sebi da se pretvori u dijamante. Pravni poredak, humanost, civilizacija, promene (reforme i revolucije) su dela ljudska i – ostaju dela ljudska. Oslobođenje je delo Božije i ljudski rod treba da je radostan i zahvalan što Bog hoće da sarađuje sa ljudima. Sam čovek ne ostvaruje slobodu, on se samo trudi za nešto što je Bog namenio onima koji Ga ljube i poštuju.

Peto pitanje. Koje hrišćanske dužnosti proističu iz Hristovog Vaskrsa? Ovo je pitanje vezano za hrišćansku svakodnevicu. Istinita vera donosi i istinite obaveze. Vaskrs nas opominje: (a) da postoji odgovornost, (b) da živimo jednim drugačijim životom i (c) da ćemo živeti u slavi. Tako valja da svako ima na umu da će pored svih prilika i neprilika koje snalaze čoveka tokom života na zemlji svako morati da polaže račune pred Bogom. Taj događaj je ovako opisan: „I vidjeh prestole i sedoše na njih i dade im se sud; i duše posečenih za svedočenje o Isusu i za reč Božiju, koji se ne pokloniše zveri i liku njezinom, i ne primiše žiga na čelima svojim i na ruci svojoj; i oživeše i carovaše s Hristom hiljadu godina. A ostali mrtvaci ne oživeše dok se ne svrši hiljadu godina. Ovo je prvo vaskrsenje. Blažen je i svet onaj koji ima udela u prvom vaskrsenju; nad njim druga smrt nema vlasti, nego će biti sveštenici Bogu i Hristu, i carovaće s Njim hiljadu godina“ (Otk. 20,4-6).

Svest o svemu što jeste i što će biti uobličava naš život. „Pošto se s Njim pogreboste krštenjem, u Njemu ste i savaskrsli verom u moć Boga koji Ga vaskrse iz mrtvih“ (Kol. 2,12). Menjaju se težnje i ciljevi. „Ako ste, dakle, vaskrsli s Hristom, tražite ono što je gore gde Hristos sedi s desne strane Boga. Mislite o onom što je gore, a ne što je na zemlji“ (Kol. 3,1-2). Hrišćanske dužnosti se preobražavaju u jednu dužnost: težiti Hristu.

Šesto pitanje. Kako Vaskrs razbija ljudsku ograničenost? Čovek je ograničen raznim činiocima ovozemaljskog života. Već kod prethodnog pitanja smo se uverili da je Bog voljan da naš život usmeri ka neograničenosti. S tim u vezi jako nam je dragoceno obećanje: „Jer umreste i vaš život je sakriven sa Hristom u Bogu. A kad se javi Hristos, život naš, onda ćete se i vi s njim javiti u slavi“ (Kol. 3,3-4).

Hrišćanski život je sakriven, ali nije ograničen. On je van domašaja svetovnog sagledavanja, predodređen je za ponovno javljanje Gospodnje i za slavu koja ide sa Spasiteljem. Božijoj nameri ništa ne može da se suprostavi, ni nečastivi, ni ljudska nemoć. To iščekujemo „znajući da će Onaj koji vaskrse Gospoda Isusa, i nas vaskrsnuti Isusovim posredstvom i preda se postaviti s vama“ (2. Kor. 4,14). Hrišćani su uvereni da je takvo savladavanje ljudske ograničenosti izraz i posledica Božije moći koja se pokazala sa Vaskrsom: „A Bog i Gospoda vaskrse, i nas će vaskrsnuti silom svojom“ (1. Kor. 6,14).

Sedmo pitanje. Kako Vaskrs podstiče hrišćansku savest? Poznato je da nema pravog morala bez savesti. Čovek se može naterati da bude dobar. Recimo, zatvore kradljivca u samicu i on ne može da krade. On nije dobar zato što hoće da bude pošten, nego zato što je na to prinuđen. Ili: zađe džeparoš među nudiste – kako da ih potkrada kad oni ne samo da nemaju džepova, nego nemaju ni odeće? On ustvari nije pošten, samo je lišen mogućnosti da bude nepošten. Zato se među hrišćanima mora govoriti o savesti, jer je bespredmetno da će se neko obratiti a da savest prethodno ne progovori. U tom sklopu okolnosti svaki Vaskrs treba da bude jedno ispitivanje savesti. Apostol Pavle na sudu pred Feliksom, upraviteljem u Cezariji, kaže i ovo: „Imajući nadanje na Boga da će biti vaskrsenje mrtvima, i pravednicima i grešnicima, koje i sami ovi čekaju. Zbog toga pak i sam se trudim da imam čistu savest svagda pred Bogom i ljudima“(Dela 24,15-16). Do koje mere je tvoja i moja savest zasnovana na svesti o vaskrslom Hristu? Pred kim ja živim? Za kog se ti pripremaš?

Kad je reč o savesti, smatram za potrebno da malo odstupim od toka misli što sam sebi postavio prilikom pisanja ovog članka. Naime, među hrišćanima se mnogo puta preskaču razgovori o savesti. Zašto? Savest je sastavni deo čovekovog bića. Hrišćanska savest utiče na okolinu, pa i na protivnike. Apostol Petar vrlo lepo primećuje: „Imajući dobru savest, da se u onome za što vas klevetaju kao zločince postide oni koji kude vaše dobro vladanje u Hristu“ (1. Pet. 3,16). Negovanje savesti bi trebalo da bude značajan sadržaj biblijskih i duhovnih pouka, a i nezaobilazni činilac svakog našeg propovedanja.

Praznik Vaskrsa Hristovog će doći i proći. Sledeći Vaskrs neki neće dočekati. Međutim, svako će morati da ustane iz mrtvih kad bude došlo vreme Spasiteljeva javljanja svemu svetu. Ova etička pitanja i sam Vaskrs mogu da nas pouzdano upute kako živeti, tako da nam svaki dan bude smireno čekanje u nepomućenoj vedrini. Onda će nam svaki dan donositi ono isto što nam donosi čas blaženog susreta sa Gospodom. Moći ćemo svako veče da bez dvoumljenja ponovimo reči iz Psaltira (Ps. 17,15): „A ja ću u pravdi gledati lice tvoje; kad se probudim, biću sit od prilike tvoje.“

Autor: Aleksandar Birviš

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s