Slike iz Japana nas muče. Neopisivo strašan zemljotres…. neverovatno veliki talas cunamija… nevidjena nuklearna drama u šest centrala Fukušime… Da li postoji stravičniji scenario?
Čitava situacija se može uporediti sa izvodjenjem orkestralne muzike: u Japanu zlo trenutno doživljava svoj krešendo, bez da se trenutak kulminacije može nazreti. Svi instrumenti doprinose opštoj drami. Kao što u pravom orkestru oboe, klarineti i violine zajedno sa trubama i timpanima pokušavaju da dočaraju uzburkano more ili pak najezdu sila tame, tako i razarajuće sile zla na ostrvu izlazećeg sunca još nisu rekle poslednju reč. Sendai postaje simbol tužne nedovršene simfonije razaranja.
Dok posmatramo ovaj žalostan niz tragedija sećamo se nemoćnog Jova, velikana biblijske istorije, i zamišljamo ga kako sluša izveštaje svojih slugu u trenutku dok Sotona završava svoj prljavi posao. Naime, odluka o nemilostivom uništenju svega što Jov poseduje dovodi do vrtloga zla. Napad neprijatelja odnosi prve članove porodice. Još se rat nije pošteno ni završio, a već je pao oganj sa neba. Zatim stiže pljačka, i na kraju neka vrsta uragana ili jakog vetra. Tako su prošli i Japanci u martu 2011. godine. Nažalost kao da jedan od najjačih zemljotresa u istoriji naše planete nije bio dovoljno dramatičan. Njemu je usledio cunami. Pa i tada nema nagoveštaja smirenja. Srce nuklearnih reaktora se greje do zabrinjavajućih temperatura. A onda usred svih eksplozija dolazi sneg, glad, nedostatak pitke vode i evakuacija više od 500.000 ljudi.
Herojstvo Japanaca, njihova smirenost i disciplina zaslužuju poštovanje. U suštini, uvek se treba nakloniti sa respektom pred patnjom ljudi. Ali postoje i druge lekcije koje možemo izvući iz ovih dogadjaja.
1. Poniznost
Najpripremljenija nacija za zemljotrese prolazi kroz tako veliki haos upravo zbog toga što čovek nikada u potpunosti ne može za tako nešto biti spreman. Najsavremenija tehnologija i izuzetno znanje ljudi iz Japana koji spadaju u vrhunske svetske stručnjake na svom području nisu omogućili da se zlo izbegne. A ako to Japan nije mogao, šta ćemo sa siromašnijim zemljama? Moramo priznati da sile prirode, ili bolje rečeno poremećaji koji u njoj postoje, u toj meri prevazilaze čoveka da on nikada ne može izbrisati rizik iz svog života. Zato je potrebno zauzeti jedini ispravni stav, a to je poniznost. Prava veličina se upravo tu nalazi. Zato su posebno dirljive scene skromnih, poniznih ljudi is Severnog Japana koji sa puno dostojanstva i plemenitosti podnose užasne strahote. Naime, ponosnom čoveku gotovo da sve nedostaje kako bi stvarno bio ono što i jeste. Kao što je rekao C.S. Lewis: „Običan čovek koji jede ili spava sa svojom ženom, ili se pak priprema za odlazak u krevet sa puno poniznosti, zahvalnosti i uravnoteženosti je, prema hrišćanskim standardima, na mnogo većem nivou od onoga koji ponosno sluša Bahovu muziku ili čita Platonova dela“.
2. Solidarnost
Ako to ranije nije svima bilo jasno, Japanska drama je to ponovo stavila u prvi plan: mi smo ovisni jedni o drugima. Ono što se dešava u Japanu i te kako utiče na život ljudi po čitavom svetu. Šest milijardi stanovnika dele vodu, vazduh, sva prirodna bogatsva, ali i zagadjenost, genetski modificiranu hranu, radiaciju i mnogo toga još. Prema tome, potrebno je globalno posmatrati čovečanstvo i tražiti kvalitetna rešenja koja će imati impakt na čitavo čovečanstvo. Isto tako, potrebno je delovati i priteći u pomoć hiljadama osoba koje pate. Iako Japan spada u bogate nacije, dolazi trenutak kada je i njima potrebna pomoć. Oglušiti se na poziv stravičnih slika je isto kao izgubiti malo od dostojanstva i plemenitosti koje krasi ljudsko biće. Jedna od knjiga jevrejske oralne tradicije, Mišna, to potvrdjuje: „Čovek je stvoren jedinstven, unikat, različiti od svih ostalih, kako bi shvatio da onaj koji uništi jedan život, to je kao da je uništio čitav svet, i da onaj koji spase jedan život, to je kao da je spasio čitav svet.“ (Mišna, Sinedrion, 4, 5).
Pridružimo se i mi ogromnom broju ljudi koji koriste ovakve prilike da se podsete onoga što mi u stvarnosti i jesmo, stvoreni da volimo, čak i da se žrtvujemo jedni za druge. „Kako je predivno, rekla je Anna Frank, kada shvatimo da niko ne mora da čeka ni jednu sekundu da počne pomogati, da počne činiti svet boljim.“
3. Brzina
„Što možeš danas, ne ostavljaj za sutra.“ Ova narodna poslovica se pokazala tačnom i prilikom katastrofalnih dogadjaja u Japanu. Njihova kriza nas uči da se u kriznim situacijama mora brzo delovati. Prvi trenuci su najvažniji. Kada alarm za cunami odjekne, potrebno je sve ostaviti, ukoliko se još ima vremena. Kada se nuklearna postrojenja greju, nema oklevanja. „Mnogo je bolje delovati brzo i lutati, izjavio je Karl Von Clausewitz, nego se ustručavati i čekati dok vremena za delovanje više nema.“ Zato je izuzetno interesantno podsetiti se prelepih lekcija iz prirode od Ellen White. Ona u knjizi Vaspitanje str. 113 kaže: „Božja isceljujuća sila deluje svugde u prirodi. Ukoliko je jedno drvo posečeno, ljudsko biće povredjeno, ili ukoliko je slomljena jedna kost, priroda odmah počinje sa lečenjem povrede. Čak pre nego bi se pojavila potreba, isceljujuće snage organizma su spremne za delovanje. I čim je neko povredjen sve energije su usredsredjene na obnavljanje.“
To je ono što je potrebno ostvariti ne samo u Japanu, nego i u našem svakodnevnom životu. Ukoliko se neko biće povredi, nemojmo čekati. Delujmo odmah. Ne dozvolimo da infekcija pogorša čitavu situaciju.
4. Nada
Čak i kada na prvi pogled sve izgleda izgubljeno, potrebno je nastaviti borbu, gledajući sa poverenjem u budućnost. Victor Igo je podvukao tu činjenicu u svojoj čuvenoj knjizi ’Jadnici’: „Bog je na čelu svakog čoveka napisao reč ’Nada’“. (str. 218 na originalu). I zato ne treba nikada prestati sa vizijom koja nas veže za ono što je neprolazno i neuništivo. Ni stotine hiljada zemljotresa, ni bezbroj cunamija ne mogu potamneti svetlost ljubavi duboko urezanu u našem srcu. Mi smo stvoreni da volimo, da verujemo i da se nadamo. (1. Kor. 13: 13). I ukoliko nade nestane, sve postaje bezvredno. Zato će čovek nade, čak i kada sve izgleda uzaludno, nastaviti svoj život tako što će svojim ponašanjem, svojom požrtvovnošću i rečima ljubavi, doprineti da se nada rodi u srcima nesrećnih ljudi.
5. Ljubav
Tako puno ljudi na ovome svetu pate. Njima je potrebna naša ljubav. A to je upravo najvažniji elemenat ne samo za njihovu, već i našu sreću, za ostvarenje smisla našeg i njihovog postojanja. Mi ne postojimo da bismo nakupili što više bogatsva, ili ostvarili nešto što niko nije uspeo da ostvari. Dani našeg života neće ostati upamćeni po onome što smo dobili, već po onome što smo dali. Paulo Coelho je bio u pravu kada je kazao da „prava ljubav zahteva darovanje samoga sebe.“ (Sela sam i plakala na obali reke Piedra, 1994).
Gledajući stravične prizore koji preplavljaju našu svakodnevnicu, odgovorimo poniznošću, solidarnošću, nadom i ljubavlju. I pokažimo to u našem životu bez čekanja. Usaglasimo strune naše duše sa predivnom porukom majke Tereze: „Mi ne možemo uraditi velike stvari, već samo mala dela sa velikom ljubavlju.“ Japan, kao i svet uopšte oko nas potrebuju takve ljude. Ugledajmo se na Isusa. Prodjimo i mi ovom zemljom čineći dobro.
