Za ovaj film sam čuo još poodavno u Bosni ali nisam ni slutio (nemam TV u kući) koliko je postao popularan u cijeloj Srbiji. Pošto sam proveo jedno cijelo nedjeljno prijepodne sa najboljim prijateljem, koji uskoro odlazi iz zemlje, šetajući pored Save i Dunava, odlučili smo da popodnevni dio tog dana provedemo u kinu Kolosej, u tržnom centru Ušće, uz film „Montevideo, Bog te video!.“
Sa umjetničkog aspekta film je vrhunski odrađen. Ono što meni posebno smeta u svim srpskim filmovima (zato ih ne gledam) jeste konstantno psovanje koje treba da da autentičnost filmu i ličnostima u njemu nije obišlo ni ovaj film. Par scena eksplicitne golotinje čini da ovaj film ipak zasluži oznaku PG-13 (ako se takve oznake uopšte stavljaju na domaće filmove). Sa druge strane postoji predivni scenski prikaz 
Beograda od prije 80 godina, vrhunska glumačka postava (ne znam da li je neko od poznatih srpskih zvijezda izostao a da nije dobio bar jedan minut) te odlični posao mladih nepoznatih filmskih glumaca koji su odradili glavne uloge. Da bi se održao dobar odnos sa komšilukom nisu izostali ni glumci iz okruženja: Hrvoje Kečkeš (poznati Kazo iz Bitangi i princeza) i Enis Bešlagić, omiljeni Sarajlija iz Tešnja. Tema takođe odudara od tmurne tematike srpskih filmova poslednje decenije (Rane, Točkovi, LSLG, Šišanje …) U ovom kontekstu su veoma zanimljive riječi samog Bjelogrlića: „U nedostatku dobrih ideja najlakše je prihvatiti kliše: Balkan je oaza zla. Najgore je onda to što i stranci to od nas očekuju. Moj film iskače iz tog klišea i zato će imati možda malo teži put prema inostranstvu.“
Iako se zasniva na stvarnosti iz srpske fudbalske istorije, ovaj film veoma dobro služi i kao kritika trenutne situacije u zemlji Srbiji ne samo na području fudbala nego i na političkoj sceni. Nedostatak podrške i sloge među vođama tima je jasan odraz donedavnog stanja u Fudbalskom savezu Srbije. Da li tim treba da se zove Srbija ili Jugoslavija, stav „Možemo i bez Hrvata“ su jasne aluzije na skorašnja politička dešavanja.
[youtube http://www.youtube.com/watch?v=TZOrgK0cp6k&w=480&h=390]
Pošto rješenje za problem (odlazak na prvo svjetsko fudbalsko prvenstvo u Urugvaju, tadašnji Kup Žilea Rimea) dolazi iz naroda, a dobija i podršku buržoazije, to izgleda mnogima u Srbiji liči kao na izlaz iz trenutne krize i putovanje, ne u Urugvaj, već u Evropu. Možda je to razlog što ga je do sada pogledalo 450 000 ljudi (više nego Avatara), a film se i dalje prikazuje u kinima svakoga sata.