Jednog toplog julskog jutra godine 1909. tridesetsedmogodišnji Luj Blerio objavio je da će sledećeg jutra biti prvi koji će preletjeti Lamanš. To je bio znak za uzbunu za njegovog protivnika, bogatog Hjuberta Latama, veterana u lovu na divljač i istraživačkim ekspedicijama u Africi. Oba čovjeka odlučila su da budu prvi koji će preletjeti kanal širine 20 milja.
Latam nije smatrao Blerioa, sa monoplanom od 24 KS koji je sam izradio, za ozbiljnog konkurenta. Latam je imao nov avion sa najmodernijim uređajima koji je održavao iznajmljeni mehaničar. Pa ipak, sledećeg jutra ustao je rano da ispita vremensku situaciju. Jedan pogled je bio dovoljan da zaključi da vrijeme nije podesno za let. “Samo bi ludak odlučio da danas leti,” promrmljao je i zadovoljno se vratio u krevet.
I
stovremeno u malom selu kraj Kalea, Blerio je ispitivao svoj avion i proučavao geografsku kartu. Poslije kraćeg vremena, veselo mašući maloj grupi ljubopitljivih posmatrača, poletio je prema Engleskoj. Pola sata kasnije spustio se u Dover, osvojivši ne samo počast, već i novčanu nagradu namijenjenu onome koji prvi motorom težim od vazduha preleti kanal. Latam je izgubio samo zato što se tog jutra lako vratio u krevet.
Naravoučenije: “Kao što se vrata obrću na čepovima svojim, tako ljenivac na postelji svojoj” (Priče Solomunove 26:14)
