Jednog dana Isus je rekao svojim učenicima: “Želio bih da ponesete kamen, zbog mene.” On nije dao nikakve detalje. Tako da su učenici pogledali oko sebe tražeći kamen, a Petar je, budući praktičan, potražio najmanji kamen koji je bilo moguće naći. Jer, Isus ipak nije dao nikakva uputsta po pitanju veličine i težine. Uzeo ga je i stavio u džep. Isus je onda rekao: “Slijedi me!” I pošli su na put.
Negdje oko podneva, Isus ih je zaustavio. Svi su sjeli, Isus je podigao svoje ruke i svo kamenje se pretvorilo u hljebove. “Vrijeme je za ručak,” rekao je Isus. Za nekoliko sekundi, Petrov ručak je bio gotov. Kada je ručak završio, Isus ih je ponovo pozvao: “Želio bih da ponesete kamen, zbog mene.” Ovog puta Petar je rekao: “Aha! Sad sam razumio,” te je pronašao omanju stijenu, natovario na leđa iako je bilo veoma bolno. “Jedva čekam večeru,” rekao je. A onda je ponovo čuo Isusov glas: “Slijedi me!” I pošli su na put, mada ih je Petar teško slijedio.
U vrijeme večere stigli su na rijeku. Tada im je Isus rekao: “Sad neka svako baci svoj kamen u vodu.” I oni su uradili. “Slijedi me,” rekao je ponovo i krenuo. Petar i ostali su ga gledali zbunjeno. Isus se okrenuo i rekao: “Zar ste zaboravili šta sam tražio od vas da uradite? Zbog koga ste vi uopšte nosili kamen?” (Apokrifna, nije iz Biblije, priča o Isusu; autor: Elisabeth Elliot)
Naravoučenije: I iza najboljih djela se mogu sakriti pogrešne, sebične pobude.